Izložba Emerika Feješa – razglednice iz (ne)postojećih gradova

Na poziv Centra za kulturu Svilajnac, Muzej naivne i marginalne umetnosti prirediće izložbu „Emerik Feješ – Razglednice iz (ne)postojećih gradova”. Otvaranje je zakazano za 12. oktobar u 19 časova u Centru za kulturu Svilajnac (Svetog Save 58), a izložba će biti otvorena do 3. novembra, svakog radnog dana od 8 do 20 časova.
Izložba je organizovana u susret 120. godišnjici od rođenja Emerika Feješa, koja se navršava 3. novembra 2024. godine. Za ovu priliku odabrano je dvadeset pet dela Emerika Feješa, kao i tri dela autora Jozefine Feješ i Dragiše Bunjevačkog, do sada retko izlaganih. Sva dela pripadaju zbirci Muzeja naivne i marginalne umetnosti (Beograd/Jagodina).
Neobična i jedinstvena stvaralačka ličnost Emerika Feješa neočekivano se pojavila na jugoslovenskoj umetničkoj sceni pri samom kraju 1940-ih godina prošlog veka. Nakon prevremenog odlaska u penziju, radnik i zanatlija bez prethodnog dodira sa umetnošću, osetio je neodoljivu želju za stvaranjem slika.

Najpre ispipava reakcije javnosti tako što svoje radove samouvereno izlaže u izlogu daktilografske radnje prve supruge Silvije (u Novom Sadu), ali često nailazi na podsmeh i nerazumevanje okoline. Srećom njegov talenat ubrzo biva prepoznat i ohrabren od strane vodećih autoriteta likovne scene poput istoričara umetnosti Ota Bihalji-Merina i Dimitrija Bašičevića Mangelosa, umetnika Boška Petrovića, Ivana Tabakovića, Ane Bešlić i mnogih drugih.

U prilog tome govori i činjenica da mu je već 1956. godine priređena prva samostalna izložba u Galeriji primitivne umjetnosti u Zagrebu.
U početku se tematski fokusira uglavnom na aktove i žanr-scene iz svakodnevice radničkog i zanatlijskog života, što će u kasnijoj stvaralačkoj fazi, po savetu umetnika Boška Petrovića, potpuno napustiti fokusirajući se isključivo na predstavljanje gradova.

U trenutku kada nov fenomen slikara naivca, odnosno slikara bez formalnog umetničkog obrazovanja, polako počinje da ulazi u vidno polje naše umetničke publike, Feješ se ističe kao redak primer umetnika svrstanog u ovaj žanr koji ne slika seoski ambijent, već urbano tkivo i to ponajpre arhitektonska zdanja, ulice i fasade domaćih i svetskih metropola.

Fascinantna činjenica je da većinu gradova koji se nalaze na njegovim slikama, zapravo nikada nije posetio, već je njihov izgled spoznavao putem razglednica i novinskih članaka (često u crno-beloj boji), a njihov senzibilitet i vibrantnost sam domaštavao.
Slikao je strpljivo i minuciozno, gradeći arhitekturu delom utemeljenu u stvarnom izgledu građevina, a delom sazidanu od slobodno zamišljenih kombinacija arhitektonske plastike, okoline, ljudi, životinja automobila, neba. Kao čoveku i umetniku 20. veka već priviknutom na fotografsku i filmsku sliku, krajnji cilj slike nije bila realistična predstava, već upravo suprotno – nesputana vizija i radost stvaranja jednog, u stvarnosti nepostojećeg, šarenog, razdraganog i optimističnog sveta, navedeno je u saopštenju.
Njegov tehnički pristup izradi slike je takođe bio specifičan. Izabrane vizuelne predloške sa razglednica bi prenosio na prazan papir u odgovarajućoj razmeri, a zatim bi pomoću indigo papira crtež umnožavao. Iako je pravio i po nekoliko slika sa istim motivom, svaka se razlikovala u izmenjenim detaljima na fasadi, rasporedu boja, poziciji ljudi na slici, tako da ne postoje dve iste slike u njegovom opusu.
Na crtež bi zatim pažljivo nanosio boju, tako što bi vrh šibice ili kukuruzovine umočio u temperu i punio iscrtana polja, a tek u kasnijoj fazi je počeo da se povremeno služi i slikarskim kistovima. Ovaj rudimentarni pristup nije bio samo odraz oskudnog materijalnog stanja, već i neka vrsta prepuštanja meditativnom stanju usporenog i repetitivnog iscrtavanja i kolorisanja. Slikao je uglavnom noću, kada bi imao priliku da se potpuno fokusira na rad i uroni u sopstvenu imaginaciju.
Iako se u stručnim krugovima njegovo stvaralaštvo do sada najčešće ocenjivalo kao naivna umetnost, danas kada preispitujemo davno uspostavljene pojmove i krutost njihovih granica, možemo izaći iz strogih istoričarsko-umetničkih klasifikacija i reći da je Emerik Feješ klasik moderne umetnosti.

Poput Anrija Rusoa ili Ilije Bašičevića Bosilja, njegov stvaralački impuls je nadjačao sve nepovoljne životne okolnosti i hrabro se odazvao unutrašnjem pozivu da pokaže svetu kako ga on vidi svojim očima. Iako nije uspeo da obiđe većinu gradova koje je naslikao, ostavio nam je jedan paralelni svet, imaginarijum koji nas podstiče da razmišljamo kako to mi vidimo gradove u kojima živimo ili kroz koje prolazimo na putovanjima. Čini se da nam je danas više nego ikada potrebna inspirativna svežina Feješevog pogleda u kome još postoji znatiželja, povezivanje sa dalekim i nepoznatim i iznad svega – joie de vivre, stoji u najavi izložbe.