Ovde život ne vredi ni pet para

U danu kada je cela Amerika slavila rođendan Martina Lutera Kinga zavijanje policijskih i ambulantnih sirena do ludila su dovodili  prolaznike Kensingtona. Samo okoreli kriminalci koji su zatekli na slobodi razlikovali su trubljenje tih „siledžija” i ponašali se u skladu s tim. Za njih je to bio još jedan uobičajen dan. Povukli bi se na trenutak u svoje jazbine, popušili po džoint ili dva i nastavili po starom.

Ovaj deo severne Filadelfije, grada „bratske ljubavi”, proglašen je prošle godine za američki „capital of murder”. U njemu život ne vredi pet para. Na desetak kvadratnih kilometara Kensingtona tokom prošle godine izvršeno je više krvavih i nerazjašnjenih uličnih ubistava nego u celom devetomilionskom Njujorku.

Devet od deset maloletnika raste bez oca, a svaki treći muškarac mlađi od 25 godina, proveo je minimum osamnaest meseci u zatvoru. Kesington zovu još i "Badlands", slobodno tržište drogom, meka za prostituciju, harem, geto gladnih, Etiopija, Afrika u Americi. Tu policajac na zalazi bez velike nužde, ali nikada sam, bez velike podrške.

Od nekadašnjih fabrika i škola ostale su prazne, urušene i napuštene zgradurine, ispunjene smećem, pacovima i ljudima bez smeštaja. Unutra zaudara na buđ i izmet. I crkve su odradile svoje, zvrje prazne. Na njihovim stepenicama leže starci, izmučenog izgleda i tužnog pogleda, moleći za pomoć.

Nema više ni „mom and pop” prodavnica po ćoškovima većih ulica sa najpotrebnijim namirnicama za preživljavanje. One su nekad bile zaštitni znak svakog geta. Sve je iseljeno.

I vlasti u Filadelfije odavno su digle ruke od ovog dela grada i ponašaju se kao da ne postoji. Nemoguće je naći redovan posao, niko nema zdravstveno osiguranje niti pristup doktorima. Jedino su zaposleni dileri droge i prostitutke.

Većina stanovnika preživljava od bonova za ishranu, donacija, pomoći humanitarnih udruženja i pojedinaca. Konzerve sa isteklim rokom trajanja pakovanja pirinča koje dobijaju i psi lutalice nerado jedu. O miru i bezbednosti brinu lokalni „bosovi". Oni su sve i svja, zaštitnici i ubice, nudioci i korisnici usluga. Samo oni obezbeđuju „posao” tinejdžerima bez očeva i prodavačicama ljubavi.

I pored svih nedaća ulice Kensingtona su ispunjene dvadeset i četiri sata. Svi su ispred svojih trošnih kuća na kojima se ulazna vrata retko zaključavaju. Na prozorima bez stakala su po dve unakrsne motke il' duge tamne zavese. Smeće je svugde pa su ionako uske ulice još neprohodnije.

Svako se nečim zanima, od tek prohodalih beba sa igračkama u rukama pa do najstarijeg člana porodice sa štapom pored sebe. I niko nikome ne smeta. Zna se svačije mesto i red. Starci sede na stepenicama, držeći male tranzistore na baterije pored uveta. Društvo im prave gospođe sa šeširima i toaletama iz prošlog veka, tužnih lica, zagledanih u daljinu. Supružnici retko razgovaraju među sobom.

Podaleko od svojih kuća, na uglovima, mlađe dame u utegnutim helankama i teškom šminkom love strance i elegantnije obučene muškarce. Tinejdžeri izvode vratolomije na zadnjim točkovima motora, ne hajući za druge. Od njihovih turiranja pucaju ušne opne.

Mlađi klinci sa nakrivljenim kačketima na glavama i tri broja većim NBA dresovima, igraju basket nasred ulice il' se dobacuju jajastim loptama. Od sporta operisani muškarci, prolaznicima traže kvoter, cigaru, bilo šta interesantno što vide na njemu.

Najzaposleniji su lepo obučene bradonje sa prodornim pogledima. Čim namirišu žrtvu, ne puštaju je olako. Nude: dop, hašiš, heroin... U slučaju nesporazuma, bosovi sa debelim kajlama oko vrata, izlaze iz parkiranih limuzina da po kratkom postupku „ispeglaju” problem.

Sa prvim mrakom Kensington se pretvara u ratno polje i obračun bandi. I ne prođe noć bez pucnjave. Napuštene zgrade služe za zasede i zaklone. U njima se drže i zarobljeni taoci. Po nepisanom pravilu, u noćima obračuna svetla u kućama se ne pale.

A besomučno zavijanje sirena uobičajeni je ritual buđenja stanovnika američkog „capital of murder”.

Na putu za Kensington se najsigurnije kretati pored glavne ulice, „Broad street". Duž četiri saobraćajne trake automobili trube jedni drugim i neretko prolaze kroz crveno. Tu su i restorani za brzo unošenje kalorija: „Wendy", „McDonalds", „Popeys", „Five guys".

I što se više udaljavate od centra Filadelfije sve je sumornije.      I sve više srećete sumnjivih tipova na prometnim raskrsnicama.

Marko Smiljić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika