Овде живот не вреди ни пет пара

У дану када је цела Америка славила рођендан Мартина Лутера Кинга завијање полицијских и амбулантних сирена до лудила су доводили  пролазнике Кенсингтона. Само окорели криминалци који су затекли на слободи разликовали су трубљење тих „силеџија” и понашали се у складу с тим. За њих је то био још један уобичајен дан. Повукли би се на тренутак у своје јазбине, попушили по џоинт или два и наставили по старом.

Овај део северне Филаделфије, града „братске љубави”, проглашен је прошле године за амерички „capital of murder”. У њему живот не вреди пет пара. На десетак квадратних километара Кенсингтона током прошле године извршено је више крвавих и неразјашњених уличних убистава него у целом деветомилионском Њујорку.

Девет од десет малолетника расте без оца, а сваки трећи мушкарац млађи од 25 година, провео је минимум осамнаест месеци у затвору. Кесингтон зову још и "Badlands", слободно тржиште дрогом, мека за проституцију, харем, гето гладних, Етиопија, Африка у Америци. Ту полицајац на залази без велике нужде, али никада сам, без велике подршке.

Од некадашњих фабрика и школа остале су празне, урушене и напуштене зградурине, испуњене смећем, пацовима и људима без смештаја. Унутра заудара на буђ и измет. И цркве су одрадиле своје, зврје празне. На њиховим степеницама леже старци, измученог изгледа и тужног погледа, молећи за помоћ.

Нема више ни „mom and pop” продавница по ћошковима већих улица са најпотребнијим намирницама за преживљавање. Оне су некад биле заштитни знак сваког гета. Све је исељено.

И власти у Филаделфије одавно су дигле руке од овог дела града и понашају се као да не постоји. Немогуће је наћи редован посао, нико нема здравствено осигурање нити приступ докторима. Једино су запослени дилери дроге и проститутке.

Већина становника преживљава од бонова за исхрану, донација, помоћи хуманитарних удружења и појединаца. Конзерве са истеклим роком трајања паковања пиринча које добијају и пси луталице нерадо једу. О миру и безбедности брину локални „босови". Они су све и свја, заштитници и убице, нудиоци и корисници услуга. Само они обезбеђују „посао” тинејџерима без очева и продавачицама љубави.

И поред свих недаћа улице Кенсингтона су испуњене двадесет и четири сата. Сви су испред својих трошних кућа на којима се улазна врата ретко закључавају. На прозорима без стакала су по две унакрсне мотке ил' дуге тамне завесе. Смеће је свугде па су ионако уске улице још непроходније.

Свако се нечим занима, од тек проходалих беба са играчкама у рукама па до најстаријег члана породице са штапом поред себе. И нико никоме не смета. Зна се свачије место и ред. Старци седе на степеницама, држећи мале транзисторе на батерије поред увета. Друштво им праве госпође са шеширима и тоалетама из прошлог века, тужних лица, загледаних у даљину. Супружници ретко разговарају међу собом.

Подалеко од својих кућа, на угловима, млађе даме у утегнутим хеланкама и тешком шминком лове странце и елегантније обучене мушкарце. Тинејџери изводе вратоломије на задњим точковима мотора, не хајући за друге. Од њихових турирања пуцају ушне опне.

Млађи клинци са накривљеним качкетима на главама и три броја већим НБА дресовима, играју баскет насред улице ил' се добацују јајастим лоптама. Од спорта оперисани мушкарци, пролазницима траже квотер, цигару, било шта интересантно што виде на њему.

Најзапосленији су лепо обучене брадоње са продорним погледима. Чим намиришу жртву, не пуштају је олако. Нуде: доп, хашиш, хероин... У случају неспоразума, босови са дебелим кајлама око врата, излазе из паркираних лимузина да по кратком поступку „испеглају” проблем.

Са првим мраком Кенсингтон се претвара у ратно поље и обрачун банди. И не прође ноћ без пуцњаве. Напуштене зграде служе за заседе и заклоне. У њима се држе и заробљени таоци. По неписаном правилу, у ноћима обрачуна светла у кућама се не пале.

А бесомучно завијање сирена уобичајени је ритуал буђења становника америчког „capital of murder”.

На путу за Кенсингтон се најсигурније кретати поред главне улице, „Broad street". Дуж четири саобраћајне траке аутомобили трубе једни другим и неретко пролазе кроз црвено. Ту су и ресторани за брзо уношење калорија: „Wendy", „McDonalds", „Popeys", „Five guys".

И што се више удаљавате од центра Филаделфије све је суморније.      И све више срећете сумњивих типова на прометним раскрсницама.

Марко Смиљић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика