Balkan je početak i kraj naših putovanja

Kada sam krenuo da obilazim gradove i države te 2014. godine, malo sam se osećao kao Odisej, koji je krenuo da istražuje svet da bi na kraju shvatio da je njegov svet Itaka, a malo kao Viktor Frankl, pokušavajući da nađem smisao koji će me voditi u životu, da bi na kraju shvatio da su putovanja nešto sasvim drugačije.

Imao sam samo 22 godine kada sam krenuo iz Skoplja, grada gde sam rođen, iz predivne Makedonije, prešao granicu sa Srbijom, državom mojih predaka, zagledan u beskraje ravnice, gledao sam zlatno žito u Vojvodini.

Kada sam prolazio kroz Šumadiju, setio sam se svog dede koji je bio rodom iz Gornjeg Milanovca i mojih pradedova, Solunaca sahranjenih na Zejtinliku. Setio sam se i svog pretka Slavka Cvetića, narodnog heroja Jugoslavije, i pitao se odakle smo krenuli kao porodica i gde smo završili.

Moj deda iz Beča bio je pravnik, baš kao i ja. Ima nešto u sudbini ili ko zna šta li je, neka viša sila koja vas vodi kroz život sa ciljem da shvatite da je suština u samom putovanju. Antički Grci govorili su da je život po sebi jedno putovanje i da je nagrada života baš to putovanje. 

Produžio sam u Mađarsku, država koja pleni svojom lepotom, država koja ima više zamaka nego zgrada. U Mađarskoj sam prvi put osetio ono nešto što se zove „vi niste kod kuće”. Kulturološka razlika bila je eminentna, ali je narod predivan. Produžio sam u Slovačku, opet kod naše braće slovenske. Bratislava je prelepa, priča za sebe, kao knjiga koju treba pročitati više puta da bi je shvatio.

Onda sam krenuo prema Beču mesto gde moj deda je proveo veći deo svog života. Mesto gde vas barok šarmira, mesto gde vas Mocart zavodi svojim melodijama. Bilo je to jedno divno iskustvo, a Beč je jedan od najlepših gradova koji sam ikad posetio. Vijena krije svoju tajnu, a na vama je da je otkrijete.

U Pragu sam se divio svemu, od zalaska sunca do arhitekture i bogate istorije koja krasi ovaj grad. U Pragu sam nešto zauvek naučio, da je život promenjiv. Kažu da Prag nikad nije isti i on se menja kao i život.

Posetio sam Berlin i Amsterdam, osetio moderni način života. Što sam više prolazio modernim gradovima više sam shvatao da svugde ima po jedan deo grada koji govori o tome kako se tu nekada živeo.

Kada kažemo Amsterdam, Berlin, Minhen ili Volendam, uvek se setimo ludog života, zabava, noćnog života, ali nikada se ne pitamo šta se ovde dešavalo. U Berlinu sam imao jednu zanimljivu avanturu, imao sam priliku da spavam u staroj sovjetskoj bolnici u istočnom delu grada.

Kad ujutru ustanete u nekadašnjoj bolnici koja je pretvorena u hotel osetite nekakvu sivoću, izađete na ulicu koja je totalno drugačija od ulica iz zapadnog Berlina, gde su visoki oblakoderi, pomislite koliko je nekada život bio podeljen na tom mestu.

Posetio sam i Holandiju, video Severno more, a onda sam stigao u Pariz.

Sena vas podseća da život teče, zalazak sunca vraća nadu u ljubav, a Luvr vam daje kompletnu sliku evropske civilizacije.

U Monte Karlu sam video bogataše u skupim automobila, posetio više mesta na Azurnoj obali i došao do Barselone, mesta koje kao da je Bog naslikao svojim rukama. Tu sam upoznao dvojicu Iraca, jedan je bio katolik a drugi protestant, ali su zajedno uživali u svojim pićima.

Popeo sam se na kruzer i krstario Mediteranom, do Maroka, Sardinije, Korzike, da bi na kraju došao u večni grad - Rim.

Bio sam u Koloseumu i setio se jedne poslovice iz filma „Gladijator”: Sve što radimo u životu odjekuje u večnosti.” I to jeste suština života, svaki autor, svaki pisac, umetnik bori se da ostavi nešto što će da ga nadživi. Bio sam i u Firenci, Trstu, na kraju sam ušao i u Sloveniju.

Osetio sam se opet kao kod kuće, nasmejana lica, graničar, kada je pročitao  prezime, upitao me odakle sam. Kažem da sam iz Skoplja, a on mi odgovara: „Ali prezime ti je srpsko ili hrvatsko.”

Kazao sam mu da su moji preci nekada davno došli iz Dalmacije u Šumadiju, a on mi odgovara da mu je majka Slovenka, a otac Srbin iz Like i da nema ništa lepše od mešanih brakova. Dve kulture, dve religije, spoj dva naroda, dve duše, dva srca koje kucaju jedno za drugo.

Pozdravili smo se, prošao sam kroz više hrvatskih gradova, vratio se u Srbiju a potom i za predivnu Makedoniju.

Nekoliko meseci posle mog putovanja po Evropi zapitao sam se kakav je to put ako ne otkriješ mesto odakle dolaziš, prelepi Balkan.

Bio si u Aziji, u Africi, video osam mora, gledao si kako se ljubi Mediteran sa Atlantikom, ali nisi istražio Balkan.

Moje putovanje Balkanom počelo je 2017. godine, a Srbiju sam istraživao od prelepog juga. Vlasotince je ušlo u moje srce, a najbolji roštilj jeo sam u Leskovcu. Naravno posetio sam i predivnu Šumadiju, odakle potiče moja porodica. Posetio sam Beograd, grad na dve reke, Vojvodinu gde sam se bukvalno izgubio u beskrajnim ravnicama slušajući Zvonka Bogdana.

Bio sam u Grčkoj, a moram da priznam da je sever na mene ostavio najveći utisak: Grevena, Metsovo, Janina, Igumenica, Lerin, Voden, Kostur, Serez, Kukus, Polikastro, Pisoderi, Solun, Kavala i još više od 50 drugih malih mesta i gradova. Solun je predivan, bio sam i na Zejtinliku, mestu gde je večno konačište moga pradede.

Na kraju sam putovao Makedonijom, u Ohridu, gradu sa najvećim brojem crkava, Veles, Strumica, Kumanovo, Tetovo, Gostivar, Kičevo, Bitolj, Kruševo, Đevđelija, Dojran, Negotino, Štip, Kratovo…  

Moje putovanje završio sam 2022. godine, posle obilaska više od 100 gradova, 40 država, osam mora i dva okeana. Od Bliskog istoka, do dalekog Gibraltara, od vrelog Maroka do hladnog Severnog mora. Gledao sam beskrajne ravnice, visoke planine, more plavo, more zeleno, bistre reke, različite narode i karaktere.

Kada me pitaju koja je razlika između Balkana i Zapada ili Afrike i Azije, ja kažem da je Balkan teritorija gde sam našao svoj smisao života. Kao što je Odisej govorio, krenuo sam od Itake da istražujem svet kako bi na kraju shvatio da je moj svet je Itaka, ja sam to iskusio na svojoj koži.

Smisao mojih putovanja pronašao sam među dobrim ljudima, njihovom ponašanju prema putnicima, posebno među braćom balkanskom.

Viktor Cvetić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika