Postao sam pravi Kanađanin
Obišao sam mnoge tačke na svetu, ali u Rusiji nisam bio. Prst sudbine bacio me na suprotni kraja sveta, u veliku i obećanu zemlju, koju Kanadom zovu.
Više od četvrt veka Kanada je moja otadžbina.
Razapet između čežnje prema zavičaju, ma šta to značilo, i realnosti života na tlu na kojem bitišem, kada sve saberem i oduzmem, zaključim da sam kao pravi Kanađanin, svoj na svome. Niko mene nije oterao u veliki beli svet.
Ja sam pobegao sa bojišta ljudskog primitivizma.
Prvo sam kao dobar đak pobegao sa sela. A i nisam bio neki istaknuti seljak, nijedan posao koji se obavljao na selu nije mi bio privlačan. Nisam znao ni pevati, ono po seljački, nisu mi kao neznalici ni dali da pevam. Jedan moj školski drug, sa kojim sam sedeo u klupi u prvom razredu osnovne škole, kao razlog što ne znam ni igrati ni pevati naveo je da sam bio zaljubljen u fudbal, što je sasvim tačno.
Iz grada u kom sam kao seljak živeo punih 26 godina pobegao glavom bez obzira. Uoči samog rata, ranih devedesetih godina prošlog veka, jedan lokalni kabadahija, sasvim mirno mi kaže: „Ja ću te lično ubiti.”
Kukavica, kakav jesam od rođenja, jer sam rođen u selu Kukavice, nisam čekao da pomenuti kabadahija i ispuni obećanje.
Proveo sam pune četiri godine na pijaci na Banovom brdu kao istaknuti član „Uvoznog sektora Republike Srbije”. Uvozio sam sve i svašta iz Mađarske i Bugarske i sa mojim brojnim kolegama švercerima međunarodnog ranga, spašavao Beograđane da ne umru od gladi jer su prodavnice bile takoreći prazne.
Pijaca je nudila građanima sve što im je potrebno za goli život.
Pobegao sam i sa pijace i iz Beograda i iz Srbije jer se i tu mogla glava izgubiti. Nudim na tezgi nekom mladiću robu, a on vadi pištolj i kaže:„Sad ću da te ubijem.”
Nemoj, majke ti, preklinjem ga, a on, dobar neki čovek, odustaje od svoje nakane.
Kažu mi kasnije, dobrovoljac, ranjen negde u bosanskim vrletima, pa je ogorčen na ovakve kukavice kao što sam ja.
Kao i brojne moje sunarodnike Kanada me dočekala raširenih ruku. Sve su nam dali na samom početku, tako da su mnogi pomislili da je ovo raj na zemlji.
Oni koji su uvek dobro obavešteni govorili su nam da su oni nas doveli da im radimo. Pa ja i ne bežim od rada, ja bežim u potrazi za slobodom. I našao sam je u punom obliku. Za ovih više od četvrt veka bitisanja u Kanadi niko mi nije rekao, kao što bi rekli moji ispisnici sa sela - potamo se.
A da sam radio, radio sam. Bio sam novinar dvadesetak godina u punom smislu te reči. Svake noći utovarao sam i istovarao kanadske novine. Tone i tone su prešle preko mojih slabašnih leđa. Ali ne žalim se.
Da citiram Miloša Crnjanskog: ,,Tamo, kad su Isakoviči i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njihovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga, svemu tome, sem ta dva tri – imena.,,
A ovde u Kanadi, posle više od sto godina otkako Srbi naseljavaju ovu zemlju, ide se svake nedelju u srpsku crkvu, uči se srpski jezik u svim većim gradovima, igra se srpsko kolo, pevaju se srpske pesme...
I vole se Srbi i Srpkinje!
I postoje srpske ćirilične novine koje se odazivaju na ime „Slovo”.
Zato s ponosom ponavljam: „Kanada je moja otadžbina!
Vojo Mačar
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
