Постао сам прави Канађанин

Обишао сам многе тачке на свету, али у Русији нисам био. Прст судбине бацио ме на супротни краја света, у велику и обећану земљу, коју Канадом зову.

Више од четврт века Канада је моја отаџбина.

Разапет између чежње према завичају, ма шта то значило, и реалности живота на тлу на којем битишем, када све саберем и одузмем, закључим да сам као прави Канађанин, свој на своме. Нико мене није отерао у велики бели свет.

Ја сам побегао са бојишта људског примитивизма.

Прво сам као добар ђак побегао са села. А и нисам био неки истакнути сељак, ниједан посао који се обављао на селу није ми био привлачан. Нисам знао ни певати, оно по сељачки, нису ми као незналици ни дали да певам. Један мој школски друг, са којим сам седео у клупи у првом разреду основне школе, као разлог што не знам ни играти ни певати навео је да сам био заљубљен у фудбал, што је сасвим тачно.

Из града у ком сам као сељак живео пуних 26 година побегао главом без обзира. Уочи самог рата, раних деведесетих година прошлог века, један локални кабадахија, сасвим мирно ми каже: „Ја ћу те лично убити.”

Кукавица, какав јесам од рођења, јер сам рођен у селу Кукавице, нисам чекао да поменути кабадахија и испуни обећање.

Провео сам пуне четири године на пијаци на Бановом брду као истакнути члан „Увозног сектора Републике Србије”. Увозио сам све и свашта из Мађарске и Бугарске и са мојим бројним колегама шверцерима међународног ранга, спашавао Београђане да не умру од глади јер су продавнице биле такорећи празне.

Пијаца је нудила грађанима све што им је потребно за голи живот.

Побегао сам и са пијаце и из Београда и из Србије јер се и ту могла глава изгубити. Нудим на тезги неком младићу робу, а он вади пиштољ и каже:„Сад ћу да те убијем.”

Немој, мајке ти, преклињем га, а он, добар неки човек, одустаје од своје накане.

Кажу ми касније, добровољац, рањен негде у босанским врлетима, па је огорчен на овакве кукавице као што сам ја.

Као и бројне моје сународнике Канада ме дочекала раширених руку. Све су нам дали на самом почетку, тако да су многи помислили да је ово рај на земљи.

Они који су увек добро обавештени говорили су нам да су они нас довели да им радимо. Па ја и не бежим од рада, ја бежим у потрази за слободом. И нашао сам је у пуном облику. За ових више од четврт века битисања у Канади нико ми није рекао, као што би рекли моји исписници са села - потамо се.

А да сам радио, радио сам. Био сам новинар двадесетак година у пуном смислу те речи. Сваке ноћи утоварао сам и истоварао канадске новине. Тоне и тоне су прешле преко мојих слабашних леђа. Али не жалим се.

Да цитирам Милоша Црњанског: ,,Тамо, кад су Исаковичи и тај Солдатенволк отишли, као и толики њихови сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та два три – имена.,,

А овде у Канади, после више од сто година откако Срби насељавају ову земљу, иде се сваке недељу у српску цркву, учи се српски језик у свим већим градовима, игра се српско коло, певају се српске песме...

И воле се Срби и Српкиње!

И постоје српске ћириличне новине које се одазивају на име „Слово”.

Зато с поносом понављам: „Канада је моја отаџбина!

Војо Мачар

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље. Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика