Globalno otrežnjenje

RECESIJA DOBIJA GLOBALNE DIMENZIJE: od potresa na Volstritu, sekundarni udari ne pošteđuju gotovo nikog. U nekim drugim vremenima, širenje finansijske krize bi, ranije ili kasnije, takođe osetili i drugi, ali u eri globalizacije leptir čija su krila zatreptala na Menhetnu izazvao je instant globalnu oluju.

Obaška što to nije bio leptir i što je američki berzanski slom – ta reč kao da iz dana u dan postaje sve adekvatnija – po dimenzijama mnogo veći, a po sistemskim uzrocima znatno dublji nego što se to u prvi mah učinilo. Danas, kada je sve među sobom povezano i međuzavisno, razložne su strepnje na svim meridijanima, uprkos tome što su prilike, od države do države, sasvim različite. Neki su pogođeni direktno i odmah, drugi će to sve osetiti posredno i naknadno. Ali će osetiti.

Uprkos komplikovanim objašnjenjima i složenim opisima krize, njen uzrok je u suštini, jednostavan. Amerika je u poslednjih osam godina Bušovog predsednikovanja od svetskog kreditora postala najveći svetski dužnik. Svoju potrošnju, od rata u Iraku do kuća svojih građana, finansirala je tuđim, pozajmljenim parama.

Reč je o fascinantnoj svoti od tri hiljade milijardi dolara, koliko su voljno, imajući poverenja u američke finansijske institucije, u snagu njene privrede i razum njenih lidera, političkih i poslovnih, investirale ekonomije sa spoljnotrgovinskim viškovima, koje su ostvarili ponajviše u trgovini sa Amerikom. Kina, Japan, bliskoistočni proizvođači nafte, nisu, u stvari, ni imali mnogo izbora nego da održavaju mehanizam koji im je i omogućio da postanu to što jesu – rekordni izvoznici sa takođe rekordnim deviznim rezervama.

Suština je dakle o nečemu što nama, kao princip, nažalost već dugo nije nepoznato: da se troši više nego što se zarađuje i živi na višoj nozi nego što zavređuje. U američkom slučaju, tuđi novac je bio podloga za besmisleno kreditiranje i onih koji nisu imali ni prihoda ni imovine, a sve u očekivanju da će se oni nekako snaći, a kreditor ubrati kajmak visokih profita. U to klupko su, takođe, upleteni i svi iole važniji finansijski igrači ostatka sveta, od investicionih banaka, do osiguravajućih društava.

EPICENTAR KRIZE JE NA ZAPADU, prvi put u modernim vremenima. Doskora, saplitale su se prenaduvane ekonomije Istoka (pomalo se zaboravlja da je u suštini sličnoj krizi „mehur ekonomije” tokom celih devedesetih grcao Japan), da je pre toga kroz finansijski slom prošla Južna Koreja. Sa drugih geografskih širina pamti se raspad finansijskog sistema Argentine, ili pred kraj prošlog veka Rusije...

To što se sada slamaju kola glavne ekonomske i političke sile sveta, tekućoj krizi daje mnogo dramatičnije dimenzije i garantuje posledice koje će biti dugoročnije. Međunarodni monetarni fond je pre neki dan izneo procenu da će ukupni gubitak biti 1,4 biliona (hiljada milijardi) dolara, za koliko će biti umanjeno bogatstvo miliona individualnih i institucionalnih berzanskih investitora. U odnosu na bruto nacionalni proizvod Amerike (14 biliona dolara), to možda ne izgleda veliko, ali štete od usporavanja globalne ekonomije, koje su neminovne, osećaće se dugo. Sve nevolje će pri tome, da upotrebimo staru metaforu iz literature, ličiti jedna na drugu, ali svaka će biti bolna na svoj način.

Objašnjenje da su usponi i padovi „sistemski” deo kapitalizma znamo iz udžbenika: od one Velike krize sa početka tridesetih prošlog veka, bilo je još sijaset manjih, posle kojih su počinjali novi krugovi uspona, ali ova, koja se sve češće upoređuje baš sa onom Velikom, drugačija je i zbog toga što je sve više indikatora da je katalizator suštinskih promena u globalnom poretku.

OLUPINA FINANSIJSKOG SISTEMA je ogledalo u kojem se vidi menjanje geopolitičke ravnoteže, dijagnoza je jednog od komentatora londonskog „Fajnenšel tajmsa”. U tim promenama, po svemu sudeći, najveći gubitnik će biti Amerika. Njena finansijska šteta će međutim biti u senci one druge, geopolitičke.

To što svi trpe zato što je ova „zaraza” krenula iz Amerike u velikoj meri će potamneti sjaj njenog modela kapitalizma u kojem je tržište i samo tržište ona svemoguća ruka koja stvari uređuje na dobrobit svih. Podsetimo se, to se razmahnulo početkom osamdesetih kada na scenu stupa ideologija „reganomije” i kad se država proteruje i iz oblasti gde je možda bila i neophodna. Sa druge strane Atlantika, taj recept je inkarniran kao „tačerizam”.

U oba slučaja bio je delotvoran – neko vreme. Ali kad su se okolnosti promenile, nije se promenilo i osnovno polazište u kojem je deregulacija „zakon”, što bi rekli tinejdžeri. Ali kada se pre neki dan sve zaljuljalo, zapretivši da mnogo toga „kolateralno” usput uništi, priskočila je država, spasavajući svoje finansijske džinove koji su bili isuviše veliki da bi se dozvolilo da prestanu da postoje, mada bi bilo ispravnije da je ranije postavljeno pitanje nisu li zapravo isuviše veliki da bi kao takvi postojali.

Pošto nema kraja istorije, ovo je po svemu sudeći samo početak kraja jedne ideologije i početak stvaranja novog poretka u kojem Amerika neće biti jedini centar, niti njena mantra „politička demokratija plus slobodno tržište” jedini recept. Kako ono beše funkcioniše Kina?

Ništa istina, još nije završeno, možda još nije prekasno da se recesioni strmoglav na neki način zaustavi. Ali razvijene ekonomije neće moći da nastave po starom. Moraće više da štede i, shodno tome, manje da troše. Azijski izvozni hegemoni moraće da potraže nova tržišta. Sve u svemu, neizbežno je globalno otrežnjenje.