Kraj neoliberalnog doba

Pre nešto manje od mesec dana svetsko tržište kapitala doživelo je svoj zemljotres, što se već mesecima naslućivalo zbog višemesečne nestabilnosti američkog finansijskog sektora, izazvane krizom tržišta hipotekarnih kredita i celokupne oblasti stanogradnje. Sve to što je snašlo donedavno ubedljivo najmoćniju državu sveta nije samo puka ekonomija, već i vaskolika kriza elite, o čemu dobro svedoči činjenica što se u traženju rešenja za novonastalu situaciju još luta i što se veoma teško prevazilazi opšti osećaj dezorijentisanosti i neizvesnosti. Zapravo, čitav jedan koncept, onaj neoliberalni, doživeo je poraz, i kriza neće moći biti prevaziđena dok se ne nađe održiviji koncept za ekonomsku i privrednu politiku.

Sam neoliberalni koncept je do svoje (re)afirmacije došao kada se raspao socijalni konsenzus tzv. države blagostanja krajem sedamdesetih godina prošloga veka, kada čitav niz vlada napušta postulat kejnzijanske ekonomije o ograničenoj državnoj regulativi, prvenstveno u pogledu regulisanja tražnje, i kada se, umesto toga, ponovo počinje verovati u samoregulaciju slobodnog tržišta bez bilo kakvog uplitanja države. Punih trideset godina neoliberalni koncept je žario i palio tzv. zapadnim demokratijama birajući svoje „heroje” oličene u neoliberalnim političarima poput Ronalda Regana i Margaret Tačer.Ostaće zabeleženo da su se čak i socijaldemokrate pokušale prilagoditi tom novom kursu sa Blerom i Šrederom na čelu, koji su, poneseni neoliberalnim talasom, odustali od bilo kakvog pokušaja da se slobodnom tržištu postavi neki regulativ, što su radile stare socijaldemokrate poput Atlija i Branta, kao i stari socijalno-liberalni konzervativci poput Čerčila i Makmilana. Umesto dalekovidih državnika koji su, sredinom prošlog veka, rukovodeći se kejnzijanskom formulom - „tržišta koliko je moguće, regulative koliko je potrebno”, realizovali ravnotežu privatnih i javnih interesa u tadašnjim zapadnim demokratijama, poslednjih tridesetak godina je prevagu odnela neoliberalna tehnokratska elita koja je štreberski ponavljala za vodećim neoliberalnim teoretičarima poznate mantre o slobodnom tržištu kao samoregulativnom mehanizmu koji će se sopstvenom logikom uvek vraćati u željenu ravnotežu, u kojoj će zbir privatnih interesa konačno rezultirati i javnim dobrom.

Takva delegitimizacija javnog sektora i „privatizacija” politike pokazala se kao krhka upravo u našim danima, kada se otvoreno manifestovala slabost čitavog tog ekonomskog sistema, jer se pokazalo da ga je moguće uzdrmati špekulacijama nekolicine privatnih aktera. Naravno, nije stvar u tome da se ukida slobodno tržište i da se uvodi potpuna državna regulativa, već u tome da se onemoguće privatne špekulacije i da se nađe model kohabitacije između privatnog i javnog sektora za 21. vek. No, za to će se morati krenuti korak dalje od neoliberalnih mantri i umesto neoliberalne tehnokratske elite ogrezle u intelektualnoj lenjosti i ponavljanju shema o nužnosti minimalne države i o neophodnoj deregulaciji svih privrednih i ekonomskih sektora (pa tako i onog bankarskog) moraće se pronaći kreativni državnici i ekonomisti kako bi ponudili nova rešenja za iskušenja novoga veka.

I kao što je vreme posle „Velike depresije” i Drugog svetskog rata, kada je trebalo graditi novi svet različit od ranog kapitalističkog liberalizma sa prelaza iz 19. u 20. vek, našlo svog Ruzvelta i svog Kejnza, i mnoge ostale, kao ljude koji su doneli one kreativne energije koje su omogućile izlazak iz začaranog kruga posrtanja, tako i će i ova najnovija globalna finansijska kriza biti šansa da se opet pronađu jaki i sposobni državnici, koji su u Evropi i Americi već dugo u suficitu, jer je sve prepušteno anonimnoj neoliberalnoj kasti. Tako Amerika čeka na nekog novog Ruzvelta, koji neće biti slika onoga staroga, jer situacija sada nije ista kao prilikom „Velike depresije”, već Ruzvelta treba shvatiti samo kao prost simbol koji pokazuje da su krize šansa da se pronađu nova rešenja i zadobiju nove pobede. Amerika zapravo čeka, ukoliko to nije bezobrazno reći, svog Putina, i to ne u smislu neke čvrste ruke koja bi zavela red, već državnika koji će za konkretne probleme naći zadovoljavajuće odgovore i omogućiti da se čitav sistem dovede u ravnotežu. To će konačno biti od koristi i globalnoj situaciji, jer u svetu ovolikih međuzavisnosti niko se ne može radovati ekonomskom posrtanju Amerike, mada je očigledno da posle ove finansijske krize više ništa neće biti isto i da Amerika, po svemu sudeći, više neće biti toliko dominantan globalni igrač.

 istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu