Soko mi je spasao život (1)

Stigao sam na posao tačno u petnaest do sedam ujutru, da zamenim noćnu smenu i da imam dovoljno vremena da popijem kapućino na miru. Kažem na miru, pre nego što krene radno vreme na ovoj prometnoj centralnoj železničkoj stanici u Roterdamu kroz koju dnevno protutnji više od 800 hiljada duša.

Otišao sam po kapućino na peron 13 jer je tamo najukusniji, ne zato što tamo imaju najmoderniji italijanski aparat, već u toj mini kafeteriji radi pravi Talijan. Zna sve finese kako da napravi strukturu i arhitekturu pravog kapućina.

Krenuo sam ka podrumu stanice u kancelariju da 10 minuta uživam u kapućinu, a peronom 14 protutnjao je brzi voz ka Doldrehtu. Sa jednog prozora se čulo gromoglasno i jasno: Eeeej Svaaaa!

U sekundi sam shvatio da je kolega Oktavio opet zakasnio na posao. Ne samo to, nego je i omanuo voz i otići će 25 kilometra dalje, a dok se vrati u Roterdam proći će debelih četrdesetak minuta.

Kolegama iz noćne smene sam rekao da mogu kući na spavanje i da gore Sva već dežura na kritičnom peronu broj 16.

Tu je najveća frekvencija radnika, studenata koji ujutru rano idu na posao prema svim gradovima u Holandiji. Da bi stigli na vreme do 9 časova.

Međutim, baš tu ima i najviše podzemnih katakombi gde spavaju narkomani, beskućnici i prosjaci. Buka vozova ih budi i oni izmile iz svojih jazbina ometajući putnike. Traže novac (prose) a neki bogami ništa ne pitaju nego džepare.

Plava uniforma najbolje je stajala Oktaviju od svih kolega u firmi. A u firmi je bilo 20 000 članova obezbeđenja koji su radili po celoj Holandiji (aerodromi, bolnice, stanice, policije, zatvori...)

Nije ni čudo, jer je Sva (tako smo ga zvali) bio visok dva metra, crnac iz Surinama. Imao je krupne plave oči (dobro ste pročitali) i velik nos.

Jedno vreme sam ga zvao „čokoladni”, na što su se svi Holanđani smejali kad bi im objasnio šta to znači. Sva mi je rekao da izmislim drugo ime za njega jer je to predugačko. Od tada sam ga zbog velikog nosa i uopšte svega u poslu nazvao „Soko”, što se njemu mnogo dopalo.

U suštini bilo je tako, gde ja okom on skokom. Niko se nije na njega ljutio i svi su ga slušali. Dan danas zahvaljujem Bogu što je tog dana radio sa mnom u smeni. Naime, bili smo obezbeđene na stanici da osiguramo sigurnu i brzu cirkulaciju velikog broja putnika. Sve što je smetalo na tom putu smo uklanjali, džeparoše, prosjake, kriminalce, narkomane...

U mnoge prodavnice na stanici nismo zalazili. Oni su imali svoje interne, privatne sekuritije i naš posao nije bio da vodimo računa o njima. Na samom ulazu u stanicu (govorim o staroj stanici) bio je supermarket AH. Tu je bilo i dvadesetak šaltera za kupovinu karata. Tu je bila i najveća gužva. Praveći krugove po stanici, preko tunela i perona  najmanje smo sto puta dnevno morali da prođemo kroz tu gužvu.

Išao sam tri koraka napred a Sva iza mene. Osetio sam tup udarac o levo rame. Flaša je skliznula niz levu ruku i pukla u paramparčad na betonu. Crno vino je poprskalo sve ljude deset metara u krug. Okrenuo sam se i video kako Sva mlati nekog sa pesnicama po licu. Iz sve snage sam se razdao: „Soko stop”!

Znao sam da zbog ovog incidenta možemo izgubiti posao ili čak otići u zatvor.

Po zakonu mi ne smemo upotrebljavati silu nego samo verbalno delovati. Ono što nismo u stanju da sredimo, zvali bi policiju. Za te situacije imali smo jedno dugme i oni bi došli za par minuta.

Sva me je poslušao. Prestao je da ga udara ali je ostao da sedi na njemu. Pozvao sam policiju i oni su ga izneli napolje i ubacili u policijski kombi (maricu) koja je blindirana. Uzeli su od nas kratak zapisnik i otišli u kancelariju da obučemo drugu uniforma jer je ova sva uflekana od vina.

Sva je pričao brzo i nepovezano. Ipak sam dokučio šta je to bilo. Narkoman je ukrao vino u supermarketu. Izašao je napolje probijajući se kroz gužvu. Onda je video mene, nekoga koga viđa svaki dan na stanici i pomislio je da sam došao da ga hapsim.

Zato je iz sve snage zamahnuo flašom u nameri da me udari u glavu. No, na moju sreću i njegovu nesreću nije video Sokola iza mene koji je reagovao kao munja i bacio se na njega. Zato me je flaša samo okrznula. Inače, da me je pogodio najmanje što bi mi se dogodilo ostao bih invalid. I to zbog vina koje je koštalo tri evra. Bog me pomilovao, možda zato što sam ja iz najpoznatijeg vinogorja iz Srbije i bivše Jugoslavije. Odrastao sam zahvaljujući grožđu jer smo toga najviše imali kod kuće.

Država je srušila ovu stanicu do temelja i napravila modernu stanicu u vidu broda. Sve je elektronizovano: više nije moglo da se uđe u voz bez elektronske karte koja je otvarala sve rampe. Proširili su stanicu i smanjili gužvu.

Narkomane, dilere, sitne kriminalce izveli su odatle i  ubacili u prihvatne centre, neka vrsta sigurne kuće gde imaju krov nad glavom, tuš i krevet kao i jedan obrok džabe.

To je značilo za mene i Sokola gubitak posla. Sokola su prebacili da bude obezbeđenje u UN. Ja sam to odbio jer je tamo fiksna plata dok ovako mogu i duplo više da zaradim jer sam radio i po 250 sati mesečno.

Mene su prebacili u kliniku San Francisko.

Nisam više imao kontakta sa Sokolom. On je radio svuda po svetu. Osim toga, naš posao se radi u tri smene i još kada uzmemo vremenske razlike na raznim meridijanima, bile su male šanse da se nađemo. Da ne govorim o mobilnim telefonima koje menjamo kao Ciga konja. Tako je prošlo petnaestak godina dok ste rekli - britva.

Tornado, Holandija

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika