Putovanje sa „smislom”

Odlazak iz svoje zemlje da ostaneš tamo negde na duže vreme, sa nejasnim očekivanjima, uplašen i zgranut količinom neizvesnosti koja je pred tobom, ostavljajući za sobom sve prepoznatljivo, (neki to zovu korenima) – čin je očajnika ili avanturiste; razlozi za započinjanje takvog jednog nemogućeg putovanja se mogu svesti na jednu osnovnu pokretačku iskru: Potraga za smislom. Ja ovde govorim o onom odlasku kada se od samog početka planira napuštanje zemlje a pripreme liče na zagrevanje pred skok u ponor.

Što je “avanturista” više kotiran na socijalnoj lestvici okruženja koje napušta – ponor je dublji. Moglo bi se sa sigurnošću tvrditi da je količina revoltiranosti okolinom značajan motivirajući faktor u celom ovom procesu, ali da se kasnije može vratiti kao bumerang i vidno zamagliti ciljeve i motive putovanja. Drugim rečima takva vrsta motivacije se onda svede na inat i neki neobuzdani ponos koji ti šapuće na uvo da svako ima pravo da utiče na svoju sudbinu, a da najposle niko nema pravo da se petlja u naš život ako mu mi to ne dozvolimo, pa ni rođena majka (u ovom slučaju rodna gruda).

U Americi sam devet godina, kao da je devet dana, i nema dana a da ne razmišljam da li sam to mogao i drugačije da odigram; koliko je sve to što se desilo smirilo u meni one emotivne naboje koji su postojali pred odlazak, jula 1999? Koliko i kako sam se promenio, da li sam postao pozitivniji, da li sam kulturne različitosti nove sredine iskoristio da se nadgradim ili pak da se potvrdim?

Da li se prepoznajem na licima i u očima ljudi koje srećem, da li me razumeju, i zašto sam revoltiran kada me svrstavaju u nekakve grupne akcente - najčešće misle da sam Rus - i najposle zašto se upuštam u obimna objašnjenja o Srbiji i celoj našoj istorijskoj “situaciji”?

Moje pleme u Srbiji me je zaboravilo; ljudi žive dan za danom. Kada razgovaramo o svemu uglavnom znaju sve odgovore. Ja ne znam sve odgovore. Govore mi: nije trebalo da ideš da bi se promenio, da bi se razvio u sve ono što možeš da postaneš. Imao si tako izglednu karijeru pred sobom. I šta ta Amerika, zar ne vidiš kako su agresivni, prepotentni, ugojeni, sebični, mrze crnce i homoseksualce, pljačkaju ceo svet, jednog dana ćeš shvatiti kakvu si grešku napravio odlazeći u taj „moralni tamni vilajet“ i „duhovnu kloaku planete“. Neki put me pitaju šta ovi misle o nama i o Kosovu, a ja im kažem – ne misle. Možda preciznije - misle isto koliko mi mislimo o Ruandi ili klimatskim promenama. Prosek je svuda prosek i ljudi naprosto gledaju ispred sebe, da ne ugaze u glib ili propadnu u septičku jamu, a sanjaju persijske tepihe i kuće sa bazenom.

Neki kažu Zapad je iskvaren, jurnjava za novcem ih je pokvarila i moralno izobličila, a ja kažem – novac kvari sve ljude.

Neki kažu ostavi svoje običaje kod kuće i poštuj ruku koja te hrani, a ja kažem da nema istinskog poštovanja bez samopoštovanja, a da je strahopoštovanje najgora vrsta poštovanja.

Neki kažu nerazumno je ponositi se korenima a živeti u stranoj zemlji, a ja kažem da mi ne možemo izbrisati sav taj genetski materijal koji nosimo, i da biti ponosan na svoje poreklo znači biti deo civilizacijskih strujanja i metamorfoza našeg sveta.

Neki kažu da je bolje preći hiljade kilometara van sebe nego jedan u sebi – i ja se slažem.

Neki kažu da njihov paradajz nema takav ukus kao naš, a ja kažem – to i nas čeka.

Neki su nostalgični i žale za svojim starim ognjištem – a ja mislim na svoju prvu ljubav. I ne žalim.

Neki misle…i tako se svima ne može ugoditi. Jedno je sigurno da bi svako trebalo da pokuša da pređe onu zamišljenu liniju koja nas izbacuje iz ravnoteže, liniju koja razdvaja udobnost od izazova, kritizerstvo od pregalaštva, sebičnost od požrtvovanosti, inertnost od angažovanosti, zavist od podrške, i da svako putovanje ima smisla ako se čovek sav preda životu, da teškoće na putu nisu pokazatelj lošeg života nego samo loših odluka, da starost ne počinje po nekom kalendaru nego kad čovek prestane da uči i usavršava se, da imati više ne znači imati i bolje, i najposle da onaj ko ne nauči da živi sa malo neće uspeti da se izbori sa mnogo, pa se kao posledica može desiti da se pretvori u izobličeno ljudsko biće uništeno lošom i jeftinom hranom.

Izbor je uvek na nama.