Путовање са „смислом”

Одлазак из своје земље да останеш тамо негде на дуже време, са нејасним очекивањима, уплашен и згранут количином неизвесности која је пред тобом, остављајући за собом све препознатљиво, (неки то зову коренима) – чин је очајника или авантуристе; разлози за започињање таквог једног немогућег путовања се могу свести на једну основну покретачку искру: Потрага за смислом. Ја овде говорим о оном одласку када се од самог почетка планира напуштање земље а припреме личе на загревање пред скок у понор.

Што је “авантуриста” више котиран на социјалној лествици окружења које напушта – понор је дубљи. Могло би се са сигурношћу тврдити да је количина револтираности околином значајан мотивирајући фактор у целом овом процесу, али да се касније може вратити као бумеранг и видно замаглити циљеве и мотиве путовања. Другим речима таква врста мотивације се онда сведе на инат и неки необуздани понос који ти шапуће на уво да свако има право да утиче на своју судбину, а да најпосле нико нема право да се петља у наш живот ако му ми то не дозволимо, па ни рођена мајка (у овом случају родна груда).

У Америци сам девет година, као да је девет дана, и нема дана а да не размишљам да ли сам то могао и другачије да одиграм; колико је све то што се десило смирило у мени оне емотивне набоје који су постојали пред одлазак, јула 1999? Колико и како сам се променио, да ли сам постао позитивнији, да ли сам културне различитости нове средине искористио да се надградим или пак да се потврдим?

Да ли се препознајем на лицима и у очима људи које срећем, да ли ме разумеју, и зашто сам револтиран када ме сврставају у некакве групне акценте - најчешће мисле да сам Рус - и најпосле зашто се упуштам у обимна објашњења о Србији и целој нашој историјској “ситуацији”?

Моје племе у Србији ме је заборавило; људи живе дан за даном. Када разговарамо о свему углавном знају све одговоре. Ја не знам све одговоре. Говоре ми: није требало да идеш да би се променио, да би се развио у све оно што можеш да постанеш. Имао си тако изгледну каријеру пред собом. И шта та Америка, зар не видиш како су агресивни, препотентни, угојени, себични, мрзе црнце и хомосексуалце, пљачкају цео свет, једног дана ћеш схватити какву си грешку направио одлазећи у тај „морални тамни вилајет“ и „духовну клоаку планете“. Неки пут ме питају шта ови мисле о нама и о Косову, а ја им кажем – не мисле. Можда прецизније - мисле исто колико ми мислимо о Руанди или климатским променама. Просек је свуда просек и људи напросто гледају испред себе, да не угазе у глиб или пропадну у септичку јаму, а сањају персијске тепихе и куће са базеном.

Неки кажу Запад је искварен, јурњава за новцем их је покварила и морално изобличила, а ја кажем – новац квари све људе.

Неки кажу остави своје обичаје код куће и поштуј руку која те храни, а ја кажем да нема истинског поштовања без самопоштовања, а да је страхопоштовање најгора врста поштовања.

Неки кажу неразумно је поносити се коренима а живети у страној земљи, а ја кажем да ми не можемо избрисати сав тај генетски материјал који носимо, и да бити поносан на своје порекло значи бити део цивилизацијских струјања и метаморфоза нашег света.

Неки кажу да је боље прећи хиљаде километара ван себе него један у себи – и ја се слажем.

Неки кажу да њихов парадајз нема такав укус као наш, а ја кажем – то и нас чека.

Неки су носталгични и жале за својим старим огњиштем – а ја мислим на своју прву љубав. И не жалим.

Неки мисле…и тако се свима не може угодити. Једно је сигурно да би свако требало да покуша да пређе ону замишљену линију која нас избацује из равнотеже, линију која раздваја удобност од изазова, критизерство од прегалаштва, себичност од пожртвованости, инертност од ангажованости, завист од подршке, и да свако путовање има смисла ако се човек сав преда животу, да тешкоће на путу нису показатељ лошег живота него само лоших одлука, да старост не почиње по неком календару него кад човек престане да учи и усавршава се, да имати више не значи имати и боље, и најпосле да онај ко не научи да живи са мало неће успети да се избори са много, па се као последица може десити да се претвори у изобличено људско биће уништено лошом и јефтином храном.

Избор је увек на нама.