Moramo da razgovaramo o Kevinu

Tribina o knjizi „Moramo da razgovaramo o Kevinu” autorke Lajonel Šrajver, u izdanju „Lagune”, održana je u knjižari Delfi u beogradskom  Studentskom kulturnom centru, a u razgovoru su učestvovale Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Vida Rakić Glišić, psihoanalitičarka i psihoanalitička psihoterapeutkinja, i Dajana Milovanov, doktorandkinja književnosti, autorka pogovora u ovoj knjizi. Tribinu je vodila Tanja Vučković.

U romanu „Moramo da razgovaramo o Kevinu”, neposredno pred svoj šesnaesti rođendan, 8. aprila 1999. godine, Kevin Kačadurijan ubio je sedam školskih drugova, nastavnicu i radnika u kafeteriji. Nepune dve godine nakon tog fatalnog četvrtka, njegova majka Eva konačno je spremna da podeli svoja razmišljanja o događajima koji su vodili masakru. U nizu pisama svom suprugu Frenklinu, koji više nije s njom, ona pokušava da objasni tragediju i da razume svoju ulogu u njenom stvaranju. To pitanje opseda Evine i misli čitaoca: da li je za masakr krivo dete jer je rođeno zlo, odnosno s poremećajem ličnosti? Ili je porodica kriva zbog pogrešnih načina vaspitanja, nedostatka prave pažnje i ljubavi? Knjiga je napisana 2003. godine, a 2011. po ovoj pripovesti snimljen je istoimeni film.

Postala je ponovo aktuelna posle tragičnih događaja u beogradskoj školi „Ribnikar” od 3. maja prošle godine, koji su snažno potresli čitavo društvo. Po rečima Tanje Vučković, Laguna je upriličila ovaj susret kako bi ta vrlo osetljiva tema bila rasvetljena iz ugla jednog književnog dela.

Dajana Milovanov naglasila je da je važno to što ovaj roman Lajonel Šrajver ima epistolarnu formu, kao i to što književnica ima muško ime, jer je inicijalna recepcija išla u smeru preispitivanja konstrukta majčinstva upravo iz pretpostavke toga da je pisac muškarac.

– Ovo je šesti ili sedmi roman Lajonel Šrajver i tek je s njim osvojila pažnju šire čitalačke publike, posebno u određenim feminističkim krugovima. Otvara čitav spektar društvenih problema, najpre u američkom društvu, koji se nužno ne tiču samog događaja. Majčinstvo je jedna od njegovih ključnih tema, a otvara i pitanja detinjstva, vaspitanja, odnosa prirode i vaspitanja – istakla je Dajana Milovanov.

Vida Rakić Glišić zapazila je to da se ova knjiga čita u dahu, uprkos tome što je tema izuzetno bolna i nažalost bliska i nama:

– Čitala sam je i doživela kao asocijativni sled. Pisana je u formi pisama, žene koja je izgubila sina, kakvog je mislila da je imala i koga je u stvari gubila otkako ga je rodila. Njen sin je počinio masovni zločin u školi, ali je ubio i svoju sestru i oca. Mi očekujemo od žene koja je sve to doživela da bude topla i ucveljena, ali to je zahtev za natčoveka. Ona je zmaj-žena, po nekim mišljenjima i hladna. Ako možemo da se stavimo u kožu te junakinje, isto bismo se osećali i ponašali, a ona nas neosetno poziva da joj zađemo pod kožu, iako toga i nismo svesni, i mada smo uvereni da nam se ona ne dopada. Taj poziv da razgovaramo o Kevinu, poziv je da razgovaramo o samima sebi.

Pravnica Ivana Stevanović zapazila je da bismo možda bolje razumeli ono što nam se kao društvu desilo da smo čitali prvo izdanje ovo knjige, a kao neko ko se više od trideset godina bavi krivičnim pravom istakla je ogroman značaj književnosti i umetnosti uopšte.

– Nisam gledala ovaj film, imala sam tu sreću da prvo pročitam knjigu. Mislim da moramo da se posvetimo onima koji imaju snage i sposobnosti da predvide neke događaje i da nam pokažu u kom pravcu kao društvo i civilizacija možemo da idemo. Knjigu preporučujem svojim kolegama, takođe i roditeljima, zato što se bavi pitanjima roditeljstva, granicama naše odgovornosti, kao i time gde se nalaze društvo i država kada se jave određeni signali za opasnost.

Tokom ispovesti glavne junakinje Eve, „nepouzdanog pripovedača”, koja čitaoca čak i podstiče na to da pomisli kako je upravo ona kriva za tragične događaje, za emocionalni zločin, postavlja se pitanje koju to istinu ona iznosi, kako je zapazila Tanja Vučković, budući da je njeno očekivanje idealnog deteta i majčinstva iznevereno.

Podstaknuta tom konstatacijom, Vida Rakić Glišić zapazila je:

– Dok sam čitala roman, meni je već na početku bilo nagovešteno da je primalac pisama odavno mrtav. Moj utisak bio je snažan u pogledu toga da Eva, pišući pisma, na neki način svog pokojnog muža održava u životu. Ona kroz pisma nagoveštava šta bi on rekao, on je i za nas na taj način, živ, sve do poslednjih stranica dok se jasno ne kaže kako je ubijen. Kad govorimo o majčinstvu, važno je da se istakne ono što je Eva rekla, o načinu na koji su se ona i njen muž zavoleli i voleli, i koliko joj je to značilo. Ona se pitala hoće li dolazak deteta pokvariti taj ljubavni odnos sa mužem... Ono što se zbiva jeste da odnos između nje i njenog sina, od rođenja, bude tipičan odnos povišene agresivnosti, mi to nazivamo nemotivisanom  destruktivnošću – rekla je psihoanalitička psihoterapeutkinja Vida Rakić Glišić, objašnjavajući:

– Nisu sva deca anđeli, neka su izuzetno destruktivna. Postoje deca sa nemotivisanom ubilačkom destruktivnošću, već u četvrtoj, petoj godini, dok su sa devet i 10 godina već istrenirani sadisti. Sposobna su da naprave situacije u kojoj će njihov mlađi brat ili sestra nesrećnim slučajem umreti i nikada niko neće posumnjati da je to bio plan. Moja asocijacija i jeste bila da je Kevin jedno od takve dece. Onda je tako teško pričati o dvosmernosti, koja ipak uvek postoji, u odnosu majke i deteta, ali u nekim situacijama tog užasnog potencijala, mnogo je teško u dvosmernoj ulici optužiti majku. Ljudi su skloni tome da u susretu sa teškim agresivcima reaguju na način saučešća, da ga puste da radi to što radi, čime opravdavaju sopstveno nasilništvo. Zatim negiraju ili poriču da dete nije anđeo. Poricanje je nešto na šta smo se svi opekli, to nas je kroz istoriju najviše unazadilo, što je i ozbiljno pitanje moralnosti. Svako može da se seti poricanja u svom životu, od toga da nas partner vara do toga da je našem detetu potrebna pomoć. Ili onog kolektivnog poricanja dima iz krematorijuma, koji je u vezi sa ljudima što su u njega ušli i više se nisu vratili. Treći mehanizam predstavljaju osuda i stroga kritika, koji imaju funkciju da kažu da je zlo tamo negde daleko. Nikada malo dete koje se tako nemotivisano agresivno ponaša ne smemo da strogo kritikujemo, već ga treba pratiti iz sekunda u sekund – zaključila je Vida Rakić Glišić.

Što se tiče lične i društvene odgovornosti, Ivana Stevanović je primetila:

– Eva je odgovorna osoba, Kevin nije birao da bude rođen. I društvo mora da se suoči sa time. Porodica zatim snosi odgovornost za to što je „Kevin slao signale”. Policija je bila o tome informisana, kao i škola, i svi su ćutali, jer je tako lakše. Odrasli su u obavezi da prepoznaju takve stvari i da reaguju. Primarna odgovornost za vaspitavanje dece jeste na roditeljima. Oni su izabrali da rode svoju decu, a ako imaju problema, imaju i obavezu da od države zatraže podršku. Sa aspekta prava, odgovornost je lična. Eva nije tražila pomoć, ali ovo je pitanje o društvu.

Zatim je otvorena diskusija o tome da roditelji često i traže pomoć, ali je ne dobijaju od institucija, o tome da Eva nije imala podršku muža kada je bila reč o sinu, dok je prevoditeljka knjige Dijana Radinović ukazala na to da je spisateljica Lajonel Šrajver brinula o tome da li je, budući da sama nije majka, dobro opisala čitav događaj. Jedan od zaključaka ovog razgovora, koji je iznela pravnica Ivana Stevanović, jeste da junakinja romana Eva nije odustala od svog maloletnog sina, da je nastavila da ga posećuje. Takođe, da je važno da postoji pravo u društvu, a ne osveta i odmazda, jer je mnogo karika u društvenom lancu zakazalo...