Re: Amerika

Dragi Gospodine, Iako je ovaj e-mail dospeo do mene greškom, drago mi je da mogu da pomognem oko tako plemenite stvari kao što je pomoć našoj deci na Kosovu. Ionako bih taj novac dao za porez. Samo ja bih vas zamolio, ako je moguće, da mi izdate potvrdu na jedno desetak puta veću sumu. Recimo ja poklonim $ 100, a vi mi napišete potvrdu na nekoliko hiljada. Dobro i vama i meni. Ovde brat bratu deru na taksama, pa bi mi to dosta pomoglo. A i ljudski je pomagati, naročito svoje.

Znam dragi gospodine da vi mene i ne znate, ali ću ja ipak iskoristiti ovu priliku da vam kažem nešto o sebi, zato što je ova komunikacija sa zemljakom probudila neki sentiment u meni.
Ja sam vam dragi Gospodine jako uspešan čovek. Došao sam ovde u obećanu zemlju sa dva kofera i od tada neprekidno jurim svoj american dream. I mogu vam reći da sam uvek samo koji centimetar udaljen od njega, ali me ne napušta nada da ću uz još jedan mali naknadni napor napokon uspeti da ga uhvatim i strpam u svoja nedra jednom zanavek.

Karijera me je zaista poslužila. Nakon usavršavanja, dobio sam posao u bolnici u kojoj radim. I uz njega i akademsku titulu. No nisam ja od onih naivnih. Znao sam da to nije dovoljno, pa sam počeo da se bavim i naučno-istraživačkim radom. Osim toga prihvatio sam i administrativnu titulu Associate Program Director-a. Čisto da se nađe. Iako nisam Amerikanac, ukapirao sam šta je american dream. Uskoro će biti samo moj. I čudim se kada me, zamislite, rođeni amerikanci pitaju kako mogu izdržati da radim tri posla odjednom. Na to se samo nasmejem. Nisam ja naivan, znam da mi zavide iako to glasno ne kažu.

Naravno znam ja da karijera nije jedina stvar. Imam i divnu kuću i dva nova automobila (Toyote za sada, ali baš nešto merkam novi Mercedes). Moj bankovni konto se deblja svakim danom kao skotna krmača. Istina ne stignem ga potrošiti, jer osim na brzinu ugrabljenog sendviča i kafe nemam vremena ni za šta drugo. Ali neka se nađe. Nešto sam razmišljao, ako smanjim spavanje sa sadašnjih 6 na 5 sati i pomerim dolazak na posao u 6 umesto u 7, to bi mi verovatno omogućilo da izađem sa posla nešto pre 8 uveče pa bih svakog drugog vikenda kada nisam dežuran uspeo možda da malo izađem u provod. Pa nije život samo rad, mora sebi čovek dati i malo oduška, zar ne. Moram ovo još malo pažljivije isplanirati a razraditi ali izgleda izvodljivo. E i umalo da zaboravim.

Pa imam i predivnu porodicu dragi Gospodine. Moja supruga je zlatna i puna razumevanja. I posle 10-ak godina braka ja i ona se razumemo sjajno. Između nas ne postoje tajne i uvek se slatko ispričamo preko telefona dok vozim na posao i sa posla. Znate dragi Gospodine, komunikacija je ono što održava brak. Imam i dvoje dece, dvoje malih anđelčića zbog kojih ovo sve i radim. Doduše kad malo bolje razmislim moja ćera i nije tako mala, jedanaesta joj je već. I sinu je već peta, a kunem se juče je bio beba kada sam ga zadnji put držao u rukama. Kako deca rastu?!? Mora da je od nezdrave hrane pune hormona ovde u Americi. Upravo sam rešio, poslaću ženi e-mail da od sutra prelazimo samo na organsku hranu. Brinem ja o svojoj deci dragi Gospodine, pa zbog njih i radim sve ovo. A i svi Amerikanci ovde na poslu jedu organsku hranu, pa zašto ne bih i ja.

Prijatelji - pitate se? To vam je jedna velika zabluda i gubljenje vremena koga sam se otarasio čim sam ovde stigao. Istina u početku sam se batrgao i tražio ih tu i tamo ali sam ubrzo uvideo da to nigde ne vodi. Pa kome normalnom čoveku su potrebni prijatelji. Za njih treba izdojiti vremena koje možeš posvetiti nekoj korisnoj aktivnosti ili poslu. A i koštaju brate. Od kada sam ovo shvatio, sam sam sebi najveći prijatelj. Ponekad me gledaju na ulici čudno, ali kunem se ako imam problem, popričam sam sa sobom i to uglavnom pomogne.

Zabava ? Pa dragi Gospodine, nije baš sve posao i kuća. Nađe se vremena i za zabavu. I to onu kvalitetnu u krugu porodice. Makar jednom nedeljno sednemo svi zajedno i gledamo televiziju najmanje sat vremena. Ja se uvek trudim da to bude neka edukativna emisija. Ili kada to moj respored dozvoljava izađemo u neki shoping mall, gde se ludo provedemo trošeći pare. Eto baš sam pre par meseci (možda i godinu) kupio teleskop koji sam oduvek želeo. Sad se pripremam da ga instaliram čim mi to posao dozvoli.

Tradicija? Pa naravno da ja mojoj deci ne dozvoljavam da zaborave ko su i odakle su. Nedavno sam našao divan web site o Srbiji koji je na engleskom, pa će ga klinci razumeti. Kćeri sam zadao zadatak da napiše esej od nekih 500 reči o svojoj postojbini. Da vidite samo kako je to lepo sastavila. Istina misli dete da je Srbija u Rusiji i da je glavni grad Budimpešta, ali ima vremena, naučiće. E da, i nije napravila ni jednu grešku u engleskom pravopisu (spelling).

Kad se nađe vremena odemo i do naše crkve. Istina uvek zakasnimo na misu, ali stignemo zato na ručak u kafani pored crkve. I tu se fino opustimo uz gibanicu i šljivovicu sa sve popom. Njega nešto izbegavamo u zadnje vreme, jer svaki put pokušava da zavuče ruku u naš džep. Stalno nešto treba, te za crkvu, te za izbeglice, te za gladnu decu. Ko da je to moja briga?!? Nit sam vernik, nit sam izbeglica, a i deca mi hvala bogu nisu gladna. Pa i meni treba a niko mi ne daje. Zaista nerazboriti ljudi dragi Gospodine.

I tako, nadam se da vas nisam suviše smorio svojim pisanjem. Eto meni tako nekad dođe da otvorim dušu i bacim sve na papir. Pa ljudski je to.

E da i umalo da zaboravim. Pitate za svog prijatelja gospodina Mihajla Petrović-a, kome je e-mail i bio namenjen. Nije ništa čudno da ste nas pomešali. Znate ja i on imamo slična prezimena. Moje je Petrovich. U stvari, pošto sam sad malo sentimentalan, otkriću vam tajnu. I moje je prezime bilo Petrović, ali sam ga promenio. Šta imaju Amerikanci da se muče i lome jezik oko izgovora. Pa ja znam koliko je bilo teško naučiti sva njihova imena. No opet skrećem sa teme.

Gospodin Petrović, da... Pa on je znate u početku bio tu. I bili smo vrlo bliski. Ali je onda počeo da zahteva redovno druženje, izlaske, koncerte, plažu, porodična okupljanja... Znate Gospodine ja jednostavno nemam vremena za to. Probao sam da mu lepo objasnim da je vreme da se uozbilji, pojuri karijeru, stvori nešto, kao sav normalan svet. On bi se samo nasmejao na to, lupio bi me po leđima i rekao: "Carpe Diem". Zbog toga sam i prestao da mu se javljam, ima tome par godina kako se nismo ni čuli ni videli. On, kažu ljudi, skita Amerikom u svom starom belom kadilaku bez krova. I tu i tamo dobijem razglednicu od njega uvek iz drugog kraja zemlje. Koliko li je samo potrošio para na poštarinu. O vremenu da i ne pričam. Zaista nepopravljiva budala dragi Gospodine.

 No ja se nešto raspisa a posao zove li zove. Pa dragi Gospodine, ako vas ne mrzi, napišite par redaka o sebi i svom životu. Znam da se ne može porediti sa mojom srećom, ali me eto baš zanima kako to ljudi uopšte uspevaju da opstanu na tom divljem Balkanu. Obećavam da ću vam dati visok prioritet prilikom odgovaranja.

S poštovanjem vaš,
Michael Petrovich