Ре: Америка

Драги Господине, Иако је овај е-маил доспео до мене грешком, драго ми је да могу да помогнем око тако племените ствари као што је помоћ нашој деци на Косову. Ионако бих тај новац дао за порез. Само ја бих вас замолио, ако је могуће, да ми издате потврду на једно десетак пута већу суму. Рецимо ја поклоним $ 100, а ви ми напишете потврду на неколико хиљада. Добро и вама и мени. Овде брат брату деру на таксама, па би ми то доста помогло. А и људски је помагати, нарочито своје.

Знам драги господине да ви мене и не знате, али ћу ја ипак искористити ову прилику да вам кажем нешто о себи, зато што је ова комуникација са земљаком пробудила неки сентимент у мени.
Ја сам вам драги Господине јако успешан човек. Дошао сам овде у обећану земљу са два кофера и од тада непрекидно јурим свој american dream. И могу вам рећи да сам увек само који центиметар удаљен од њега, али ме не напушта нада да ћу уз још један мали накнадни напор напокон успети да га ухватим и стрпам у своја недра једном занавек.

Каријера ме је заиста послужила. Након усавршавања, добио сам посао у болници у којој радим. И уз њега и академску титулу. Но нисам ја од оних наивних. Знао сам да то није довољно, па сам почео да се бавим и научно-истраживачким радом. Осим тога прихватио сам и административну титулу Associate Program Director-a. Чисто да се нађе. Иако нисам Американац, укапирао сам шта је american dream. Ускоро ће бити само мој. И чудим се када ме, замислите, рођени американци питају како могу издржати да радим три посла одједном. На то се само насмејем. Нисам ја наиван, знам да ми завиде иако то гласно не кажу.

Наравно знам ја да каријера није једина ствар. Имам и дивну кућу и два нова аутомобила (Toyote за сада, али баш нешто меркам нови Mercedes). Мој банковни конто се дебља сваким даном као скотна крмача. Истина не стигнем га потрошити, јер осим на брзину уграбљеног сендвича и кафе немам времена ни за шта друго. Али нека се нађе. Нешто сам размишљао, ако смањим спавање са садашњих 6 на 5 сати и померим долазак на посао у 6 уместо у 7, то би ми вероватно омогућило да изађем са посла нешто пре 8 увече па бих сваког другог викенда када нисам дежуран успео можда да мало изађем у провод. Па није живот само рад, мора себи човек дати и мало одушка, зар не. Морам ово још мало пажљивије испланирати а разрадити али изгледа изводљиво. Е и умало да заборавим.

Па имам и предивну породицу драги Господине. Моја супруга је златна и пуна разумевања. И после 10-ак година брака ја и она се разумемо сјајно. Између нас не постоје тајне и увек се слатко испричамо преко телефона док возим на посао и са посла. Знате драги Господине, комуникација је оно што одржава брак. Имам и двоје деце, двоје малих анђелчића због којих ово све и радим. Додуше кад мало боље размислим моја ћера и није тако мала, једанаеста јој је већ. И сину је већ пета, а кунем се јуче је био беба када сам га задњи пут држао у рукама. Како деца расту?!? Мора да је од нездраве хране пуне хормона овде у Америци. Управо сам решио, послаћу жени е-маил да од сутра прелазимо само на органску храну. Бринем ја о својој деци драги Господине, па због њих и радим све ово. А и сви Американци овде на послу једу органску храну, па зашто не бих и ја.

Пријатељи - питате се? То вам је једна велика заблуда и губљење времена кога сам се отарасио чим сам овде стигао. Истина у почетку сам се батргао и тражио их ту и тамо али сам убрзо увидео да то нигде не води. Па коме нормалном човеку су потребни пријатељи. За њих треба издојити времена које можеш посветити некој корисној активности или послу. А и коштају брате. Од када сам ово схватио, сам сам себи највећи пријатељ. Понекад ме гледају на улици чудно, али кунем се ако имам проблем, попричам сам са собом и то углавном помогне.

Забава ? Па драги Господине, није баш све посао и кућа. Нађе се времена и за забаву. И то ону квалитетну у кругу породице. Макар једном недељно седнемо сви заједно и гледамо телевизију најмање сат времена. Ја се увек трудим да то буде нека едукативна емисија. Или када то мој респоред дозвољава изађемо у неки shoping mall, где се лудо проведемо трошећи паре. Ето баш сам пре пар месеци (можда и годину) купио телескоп који сам одувек желео. Сад се припремам да га инсталирам чим ми то посао дозволи.

Традиција? Па наравно да ја мојој деци не дозвољавам да забораве ко су и одакле су. Недавно сам нашао диван web site о Србији који је на енглеском, па ће га клинци разумети. Кћери сам задао задатак да напише есеј од неких 500 речи о својој постојбини. Да видите само како је то лепо саставила. Истина мисли дете да је Србија у Русији и да је главни град Будимпешта, али има времена, научиће. Е да, и није направила ни једну грешку у енглеском правопису (spelling).

Кад се нађе времена одемо и до наше цркве. Истина увек закаснимо на мису, али стигнемо зато на ручак у кафани поред цркве. И ту се фино опустимо уз гибаницу и шљивовицу са све попом. Њега нешто избегавамо у задње време, јер сваки пут покушава да завуче руку у наш џеп. Стално нешто треба, те за цркву, те за избеглице, те за гладну децу. Ко да је то моја брига?!? Нит сам верник, нит сам избеглица, а и деца ми хвала богу нису гладна. Па и мени треба а нико ми не даје. Заиста неразборити људи драги Господине.

И тако, надам се да вас нисам сувише сморио својим писањем. Ето мени тако некад дође да отворим душу и бацим све на папир. Па људски је то.

Е да и умало да заборавим. Питате за свог пријатеља господина Михајла Петровић-а, коме је е-маил и био намењен. Није ништа чудно да сте нас помешали. Знате ја и он имамо слична презимена. Моје је Petrovich. У ствари, пошто сам сад мало сентименталан, открићу вам тајну. И моје је презиме било Петровић, али сам га променио. Шта имају Американци да се муче и ломе језик око изговора. Па ја знам колико је било тешко научити сва њихова имена. Но опет скрећем са теме.

Господин Петровић, да... Па он је знате у почетку био ту. И били смо врло блиски. Али је онда почео да захтева редовно дружење, изласке, концерте, плажу, породична окупљања... Знате Господине ја једноставно немам времена за то. Пробао сам да му лепо објасним да је време да се уозбиљи, појури каријеру, створи нешто, као сав нормалан свет. Он би се само насмејао на то, лупио би ме по леђима и рекао: "Carpe Diem". Због тога сам и престао да му се јављам, има томе пар година како се нисмо ни чули ни видели. Он, кажу људи, скита Америком у свом старом белом кадилаку без крова. И ту и тамо добијем разгледницу од њега увек из другог краја земље. Колико ли је само потрошио пара на поштарину. О времену да и не причам. Заиста непоправљива будала драги Господине.

 Но ја се нешто расписа а посао зове ли зове. Па драги Господине, ако вас не мрзи, напишите пар редака о себи и свом животу. Знам да се не може поредити са мојом срећом, али ме ето баш занима како то људи уопште успевају да опстану на том дивљем Балкану. Обећавам да ћу вам дати висок приоритет приликом одговарања.

С поштовањем ваш,
Michael Petrovich