Rade ponekad i 24 časa dnevno

Studije psihologije nalaze se, bez ikakve sumnje, među najpoželjnijima kod budućih akademcima, o čemu ilustrativno govori podatak da za jedan indeks psihologije konkuriše čak sedam srednjoškolaca. Iako se kao zvanična godina osnivanja psihologije kao nauke uzima 1879. godina, kada je Vilhelm Vunt na Univerzitetu u Lajpcigu osnovao prvu psihološku laboratoriju, interesovanje za ljudsku dušu potiče od davnina – još od Platona, Aristotela i Talesa, a veliki doprinos razumevanju naše psihe dali su Frojd, From, Jung, Adler, Moreno, Bern, zbog čega veliki broj brucoša psihologije priznaje da su upravo otac psihoanalize i njegovi naslednici pobudili njihovo interesovanje za nauku o duši.

Odgovor na pitanje kako izgleda praksa psihologa daju nam u Društvu psihologa Srbije. Ističu da je najveći deo „čitača duše” zaposlen u školstvu, zdravstvu i sistemu socijalne zaštite, jer upravo te sekcije u strukovnom udruženju psihologa broje najveći broj članova.

Veliki broj psihologa zaposlen je u službi ljudskih resursa, a iskustvo iz prakse govori da skoro sve kompanije koje imaju veći broj zaposlenih angažuju stručnjake za mentalno zdravlje zaposlenih, koji drže edukacije iz asertivne komunikacije, načinima oslobađanja od stresa i drže tim bildinge. Psihologa ima i u predškolskim ustanovama i centrima za hraniteljstvo, ali i u vojsci i policiji – u vojsci se uglavnom bave profesionalnom selekcijom i procenom psihološkog statusa vojnika pred vojne vežbe, dok se u policiji bave profesionalnom selekcijom, forenzikom i uglavnom rade kao „profajleri”.

Psiholozi su sastavni deo tima Nacionalne službe za zapošljavanje, gde rade profesionalnu orijentaciju i selekciju kandidata za određene poslove, ali rade i u brojnim institutima i zavodima, kao što su Institut za vazduhoplovnu medicinu i Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika. Osim toga, veliki broj psihologa zaposlen je u ustanovama socijalne zaštite, odnosno u domovima za stare i decu bez roditeljskog staranja, u vaspitno-popravnim ustanovama i zatvorima. Međutim, sve veći broj psihologa bavi se i istraživanjima – u okviru naučne institucije u kojoj radi ili nezavisno od nje.

U želji da javnosti da odgovore na pitanje čime se psiholozi istraživači bave u praksi, Laboratorija za istraživanje individualnih razlika (LIRA) na Filozofskom fakultetu u Beogradu održala je tribinu pod nazivom „Psiholozi svuda” na kojoj su psiholozi istraživači govorili gde i šta sve tačno rade, kako izgleda njihov radni dan, kako su uspeli da se zaposle, sa kim sve sarađuju i koja znanja sa fakulteta su im bila korisna u praksi.

Kako je istakla Teodora Vuletić sa Instituta za psihologiju, koji predstavlja naučnu jedinicu Filozofskog fakulteta, studije psihologije upisala je iz ljubavi prema psihoanalizi, ali je istovremeno želela da se bavi i istraživačkim radom, zbog čega danas zadovoljno konstatuje da je u svom radu uspela da spoji dve najveće profesionalne ljubavi. Ona se privatno bavi psihoterapeutskim radom, a na Institutu za psihologiju radi istraživanja i, kako kaže, ima veliku slobodu da implementira ideje koje ima i ispituje one psihološke fenomene koji je zanimaju.

„Ako želite da radite i ostanete na institutu, uslov je da imate doktorat. Naš rad ponekad zaista traje 24 časa dnevno, ali je veoma dinamičan i ne osećate da vreme ’leti’. Mi često idemo na teren, uvek spremamo radove za neku naučnu konferenciju, ali istovremeno želimo i da popularizujemo našu nauku, zbog čega smo često u medijima u kojima objašnjavamo razne psihološke fenomene”, kaže Vuletićeva.

Njena koleginica Svetlana Pavlović sa Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja takođe opisuje svoj posao kao veoma dinamičan i zahtevan, uz dodatak da je veoma važna samodisciplina – bilo da je u pitanju organizacija posla, jer psiholog najčešće sam smišlja kako da realizuje neko istraživanje, bilo da je u pitanju osećaj kada se mora prestati sa poslom, da osoba ne bi dobila „sindrom sagorevanja”, jer obavlja istraživanje 12 sati dnevno.

„Dešava se da tokom cele nedelje samo čitam literaturu, a onda sam cele naredne nedelje na terenu – u zatvoru ili u vaspitno-popravnoj ustanovi. Nije uvek ’ultra’ zanimljivo, ali je izvesno da je svaki dan različit i da se puno nauči”, zaključuje Pavlovićeva.

Anja Ivanović, koja je zaposlena kao psiholog u istraživačkoj agenciji „Ipsos stratedžik marketing”, kaže da su joj veoma inspirativna istraživanja o tome šta ljudi misle o nekom proizvodu koji je plasiran na tržište, ali i istraživanja javnog mnjenja, koja oslikavaju „puls” nacije. Ona kaže da je najviše ispunjava saznanje da izlazi u susret potrebama ljudi.