Složi srpsku braću dragu

Posvećeni rad na premošćavanju dubinskih podela je potreba srpskog društva. Snažna kohezija namesto postojeće podeljenosti obezbedila bi priliku da se i u pogledu unutrašnjih procesa razvoja i u pogledu svoje međunarodne pozicije Srbija brže kreće ka progresu. Dve su velike teme oko kojih je moguće uspešno pokrenuti čvršću integrisanost naše zajednice. Jedna tema je Kosovo i Metohija, a druga je prosveta.

1. Srbija ne može i ne treba da prizna da je Kosovo i Metohija nezavisna država

Ako želimo realno da sagledavamo političke procese u Srbiji, očigledno je da je zanemarljiv uticaj onih aktera koji bi bili spremni da prihvate da Kosovo i Metohija ni pravno ni faktički nije deo Republike Srbije. Takvo stanje stvari je razumljivo s obzirom na značaj koji kosovsko-vidovdanski mit ima u srpskoj kulturi, politici i u kolektivnom identitetu naroda.

Ono je naročito razumljivo imajući u vidu i to da je ovaj deo srpske teritorije nasilno odvojen od Srbije agresijom NATO-a, koja je izvršena 1999. godine, pa danas predstavlja vrstu međunarodnog protektorata. Sve to i niz drugih elemenata čini aktuelne pregovore o Kosovu i Metohiji izuzetno komplikovanim i izazovnim procesom za sve učesnike u tim pregovorima, a u samoj Srbiji predstavlja jednu od najvažnijih tema u političkim i društvenim raspravama.

Radi praktičnih razloga Srbija u tekućim pregovorima o Kosovu i Metohiji treba da prihvati punu slobodu kretanja ljudi, roba, kapitala i usluga. Treba npr. da prihvati uzajamno prepoznavanje diploma. U najvećem broju praktičnih pitanja koja se tiču normalizacije prilika u pokrajini, Srbija treba da bude benevolentna i fleksibilna. Srbija, međutim, ne treba i ne može da potpiše i prihvati da je Kosovo i Metohija nezavisna država i oko te pozicije moguće je i potrebno graditi najširu saglasnost relevantnih političkih aktera.

Ovako uspostavljena unutrašnja saglasnost o poziciji Srbije u dijalogu o Kosovu i Metohiji imala bi dva dobra i važna efekta. Prvi je da bi to osnažilo delanje srpskih predstavnika u samom dijalogu. Oni bi, postupajući u dobroj veri o postizanju dogovora o najvećem broju pitanja, pozitivno uticali na celokupan proces. U isto vreme bi jasno naznačili crvenu liniju u pregovorima koja bi u takvim okolnostima, a uz agilniju diplomatsku aktivnost, od međunarodnih posrednika morala da bude tretirana kao legitimna.

Drugi efekat tiče se kohezije srpskog društva. Mali je broj tema oko kojih je danas u srpskoj politici moguće ostvariti najširu moguću saglasnost najvećeg broja relevantnih aktera. Iako među najvećim i najtežim, upravo pitanje budućnosti Kosova i Metohije ima potencijal da bude tema oko koje će u Srbiji biti postignuta takva vrsta saglasja. Ukoliko bi se u praksi zaista i ostvarila, neočekivano bi kao najteža postala jedna od najvažnijih tačaka u procesu premošćavanja podela u našem društvu i politici. Ka tome treba i možemo da se krećemo.

2. Dogovor o dositejevskim iskoracima srpske prosvete

Druga tema oko koje je moguće graditi i na kraju postići opštu saglasnost u srpskom društvu jeste reforma prosvete. U jednom od ranijih tekstova u „Politici” ovaj deo puta ka neophodnoj koheziji srpskog društva nazvao sam dogovorom o dositejevskim iskoracima srpske prosvete. Dva su faktora koja nadležnim subjektima nameću obavezu ovakve vrste pristupa ovoj temi u javnom delanju.

Prvi faktor se tiče broja ljudi koji su upućeni na oblast obrazovanja. Skoro da bi se moglo reći da ne postoji pojedinac koji direktno ili posredno nije povezan sa prosvetnim sistemom. Ako želimo logički i racionalno da rasuđujemo, to znači da je prosveta oblast koja, u većoj ili manjoj meri, uz sebe vezuje svakoga od nas pojedinačno.

To dalje znači da se može govoriti o opštoj zainteresovanosti pojedinaca da prosvetni sistem bude organizovan na način koji obezbeđuje korist i dobro svima. Kretanje ka dogovoru o tom idealnom ili najboljem prosvetnom modelu podrazumeva iniciranje najšireg i temeljnog dijaloga u društvu, potom i saglasnost oko toga kakav model prosvetnog sistema hoćemo.

Drugi faktor koji budući prosvetiteljski put naše prosvete čini našom dužnošću jeste tragedija i posledice tragedije koja se pre godinu dana dogodila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu. Uz poklon žrtvama tragedije u „Ribnikaru”, naša je obaveza da u narednim godinama i decenijama najposvećenije i svi zajedno razmišljamo o tome i radimo tako da nas prosvetni sistem u najvećoj mogućoj meri uči vrlini.

Zato prvi potez pojedinaca koji budu zauzimali najautoritativnije pozicije u državi, koje se tiču osmišljavanja politika u polju obrazovanja, treba da bude odlazak u „Ribnikar” i poklonjenje žrtvama. Drugi korak treba da bude odluka da će se, u granicama svojih ovlašćenja, ministar prosvete direktno baviti svim pitanjima koja su važna za budućnost Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”. I treći korak je što hitrije iniciranje najšire moguće rasprave o budućnosti srpske prosvete.

Zajedništvo o tome šta Srbiji znači Kosovo i Metohija, kao i saglasje o prosvetiteljskoj reformi srpske prosvete mogu biti dve značajne teme preko kojih ćemo se usmeriti ka procesu premošćavanja dubinskih podela u srpskom društvu i politici. Upravo zbog toga što su velika, ova pitanja imaju i najveći potencijal da se u vrsti unutrašnjeg dijaloga dođe do sloge oko pojedinih bazičnih pitanja kao željenog ishoda.

Motiv za baš ovakvu vrstu inicijative pronalazimo i u jednom od simbola države Srbije – tekstu naše himne:

            Složi srpsku braću dragu

            Na svak’ dičan, slavan rad:

            Sloga biće poraz vragu,

            A najjači Srpstvu grad!

Sigurno je da je tokom srpske istorije bilo mnogo momenata koji su pojedince i grupe navodili da apeluju da se vratimo idealima zajedništva i sloge. Okolnosti dubinskih unutrašnjih podela uvek su pravi povod za takvu vrstu poziva. Moje je mišljenje da su i međunarodne i naše unutrašnje prilike takve da jeste trenutak za takvu vrstu apela, kao i za konkretno delanje koje može da vodi ka tom cilju.

Doktor političkih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista