Сложи српску браћу драгу

Посвећени рад на премошћавању дубинских подела је потреба српског друштва. Снажна кохезија наместо постојеће подељености обезбедила би прилику да се и у погледу унутрашњих процеса развоја и у погледу своје међународне позиције Србија брже креће ка прогресу. Две су велике теме око којих је могуће успешно покренути чвршћу интегрисаност наше заједнице. Једна тема је Косово и Метохија, а друга је просвета.

1. Србија не може и не треба да призна да је Косово и Метохија независна држава

Ако желимо реално да сагледавамо политичке процесе у Србији, очигледно је да је занемарљив утицај оних актера који би били спремни да прихвате да Косово и Метохија ни правно ни фактички није део Републике Србије. Такво стање ствари је разумљиво с обзиром на значај који косовско-видовдански мит има у српској култури, политици и у колективном идентитету народа.

Оно је нарочито разумљиво имајући у виду и то да је овај део српске територије насилно одвојен од Србије агресијом НАТО-а, која је извршена 1999. године, па данас представља врсту међународног протектората. Све то и низ других елемената чини актуелне преговоре о Косову и Метохији изузетно компликованим и изазовним процесом за све учеснике у тим преговорима, а у самој Србији представља једну од најважнијих тема у политичким и друштвеним расправама.

Ради практичних разлога Србија у текућим преговорима о Косову и Метохији треба да прихвати пуну слободу кретања људи, роба, капитала и услуга. Треба нпр. да прихвати узајамно препознавање диплома. У највећем броју практичних питања која се тичу нормализације прилика у покрајини, Србија треба да буде беневолентна и флексибилна. Србија, међутим, не треба и не може да потпише и прихвати да је Косово и Метохија независна држава и око те позиције могуће је и потребно градити најширу сагласност релевантних политичких актера.

Овако успостављена унутрашња сагласност о позицији Србије у дијалогу о Косову и Метохији имала би два добра и важна ефекта. Први је да би то оснажило делање српских представника у самом дијалогу. Они би, поступајући у доброј вери о постизању договора о највећем броју питања, позитивно утицали на целокупан процес. У исто време би јасно назначили црвену линију у преговорима која би у таквим околностима, а уз агилнију дипломатску активност, од међународних посредника морала да буде третирана као легитимна.

Други ефекат тиче се кохезије српског друштва. Мали је број тема око којих је данас у српској политици могуће остварити најширу могућу сагласност највећег броја релевантних актера. Иако међу највећим и најтежим, управо питање будућности Косова и Метохије има потенцијал да буде тема око које ће у Србији бити постигнута таква врста сагласја. Уколико би се у пракси заиста и остварила, неочекивано би као најтежа постала једна од најважнијих тачака у процесу премошћавања подела у нашем друштву и политици. Ка томе треба и можемо да се крећемо.

2. Договор о доситејевским искорацима српске просвете

Друга тема око које је могуће градити и на крају постићи општу сагласност у српском друштву јесте реформа просвете. У једном од ранијих текстова у „Политици” овај део пута ка неопходној кохезији српског друштва назвао сам договором о доситејевским искорацима српске просвете. Два су фактора која надлежним субјектима намећу обавезу овакве врсте приступа овој теми у јавном делању.

Први фактор се тиче броја људи који су упућени на област образовања. Скоро да би се могло рећи да не постоји појединац који директно или посредно није повезан са просветним системом. Ако желимо логички и рационално да расуђујемо, то значи да је просвета област која, у већој или мањој мери, уз себе везује свакога од нас појединачно.

То даље значи да се може говорити о општој заинтересованости појединаца да просветни систем буде организован на начин који обезбеђује корист и добро свима. Кретање ка договору о том идеалном или најбољем просветном моделу подразумева иницирање најширег и темељног дијалога у друштву, потом и сагласност око тога какав модел просветног система хоћемо.

Други фактор који будући просветитељски пут наше просвете чини нашом дужношћу јесте трагедија и последице трагедије која се пре годину дана догодила у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду. Уз поклон жртвама трагедије у „Рибникару”, наша је обавеза да у наредним годинама и деценијама најпосвећеније и сви заједно размишљамо о томе и радимо тако да нас просветни систем у највећој могућој мери учи врлини.

Зато први потез појединаца који буду заузимали најауторитативније позиције у држави, које се тичу осмишљавања политика у пољу образовања, треба да буде одлазак у „Рибникар” и поклоњење жртвама. Други корак треба да буде одлука да ће се, у границама својих овлашћења, министар просвете директно бавити свим питањима која су важна за будућност Основне школе „Владислав Рибникар”. И трећи корак је што хитрије иницирање најшире могуће расправе о будућности српске просвете.

Заједништво о томе шта Србији значи Косово и Метохија, као и сагласје о просветитељској реформи српске просвете могу бити две значајне теме преко којих ћемо се усмерити ка процесу премошћавања дубинских подела у српском друштву и политици. Управо због тога што су велика, ова питања имају и највећи потенцијал да се у врсти унутрашњег дијалога дође до слоге око појединих базичних питања као жељеног исхода.

Мотив за баш овакву врсту иницијативе проналазимо и у једном од симбола државе Србије – тексту наше химне:

            Сложи српску браћу драгу

            На свак’ дичан, славан рад:

            Слога биће пораз врагу,

            А најјачи Српству град!

Сигурно је да је током српске историје било много момената који су појединце и групе наводили да апелују да се вратимо идеалима заједништва и слоге. Околности дубинских унутрашњих подела увек су прави повод за такву врсту позива. Моје је мишљење да су и међународне и наше унутрашње прилике такве да јесте тренутак за такву врсту апела, као и за конкретно делање које може да води ка том циљу.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa