Svadba

Bejasmo nekad,
Onomad,
Jeretici,
Al’ ni do danas
Ne nađosmo veru svoju
U žižnjem poletu

Iskušani.

Zaneti nadom,
Opijeni,
Radošću i lepotom.
A sada, dok nas usud seje po svetu,
Nestajemo.
Usamljeni.

…Južna Afrika, proleće se pretvara u leto. Podnevna siesta. Čak su se i ptice primirile. Spremam se na put, udaje se sestra mog prijatelja, Bura. Pakujem stvari, za tih par dana. Osvrćem se oko sebe da ne bih nešto važno zaboravio…

Na zidu u biblioteci, u ramu stoje porodicna odlikovanja. Kraj njih, ukrštene, pešadijska i paradna sablja, sa balčakom u srmi. Do njih, u vitrini, bele oficirske rukavice i šapka…Da, sada sam se setio, Ujka Lalina tabakera, pa da, nju sam zaboravio. U nju stane samo devet cigareta i sva moja sećanja. Tek da se nađe, za usput.

Napuštam krševiti predeo oko Heidelberg-a i stajem da natankiram. To je već postao ritual, uživam kada posetim taj gradić nastanjen potomcima nemačkih naseljenika kome su njihovi dedovi dali karakter, u kome su kamene crkve i bavarska arhitektura. Idemo dalje…

Sada put preseca ravnicu, prati reku. Pevušim, za sebe “Čamac na Tisi”. Nizovi zasejanih njiva, krda na ispaši, i konji. Čudna neka sorta, slobodna, u beskrajnoj ravnici. Nigde plota da vidim, vozim tri stotine kilometara…

Prolazim Harrismith, približavam se oblasti poznatoj kao “bojišta” iz burskih ratova. Na levoj strani “42-go brdo”, možda je bolji prevod “42-ga čuka”, mesto gde su Buri (seljaci-ratnici) desetkovali 42-gu britansku konjičku brigadu…Burski Kajmakčalan, sa koga se pruža divan pogled…Tu je i stena, zovem je “Mačkov kamen”…

…Naš mali narod ima divnu i tragičnu istoriju, tradiciju i način života koji beskompromisno brani i održava, plaćajući preskupu cenu i podnoseći nebrojene žrtve u toj beskrajnoj borbi za nacionalni opstanak. Ovi moji današnji sugrađani su dobili mnoge bitke i izgubili rat. I ne samo rat, već i državu. Ovde su Britanci stvorili prve koncentracione logore i satrli u njima ogroman broj nejači. Mene su nekada učili da je to nemački izum…A zatim, četrdesetak godina kasnije, nalik Feniksu iz pepela, Buri zaživeše ponovo. Pa proživeše nezavisni još pedeset godina. I danas nestadoše sa svetske pozornice, verujem, zauvek. A neki novi klinci, ovde, ne pamte svoju nacionalnu istoriju. Plašim se da izvedem zaključak…

Vozim sporije, dal’ zbog radarske kontrole ili zato što prepoznajem grotlo kome se približavam. Nekada, davno, sam prolazio tuda…Kao da prepoznajem put…Od Kostolca prema Boru, tamo gde stiška ravnica susreće homoljske planine, a drum razdvaja obronke dva planinska venca...Nada Knežević postavlja ono večno pitanje na koje nemam odgovor: ”Kud’ plovi ovaj brod”?

Sada sam u Nottingham Road-u. Da saberem misli zastajem u pivnici, par kilometara od svatova. Setih se jednoga članka i “trapist” piva. Ja ovo moje (“naše”, “njihovo”) ne bih menjao ni za “Jagodinsko”. Izbor: porter, ale i lager. Naručih porter, da me mine želja…

Svadba. Pesma. Jagnje sa ražnja. Kruškovača i vino u potocima…Bože, pa gde sam to ja u stvari? Slavlje se proteglo dugo u noć…

…Vraćam se kući. U vitrini stoji oficirska kapa i mač je na zidu. Veker odbija četiri puta. Spuštam tabakeru. Vreme je stalo.

Do novog puta. Do novog sećanja. Dijaspora.