Свадба

Бејасмо некад,
Ономад,
Јеретици,
Ал’ ни до данас
Не нађосмо веру своју
У жижњем полету

Искушани.

Занети надом,
Опијени,
Радошћу и лепотом.
А сада, док нас усуд сеје по свету,
Нестајемо.
Усамљени.

…Јужна Африка, пролеће се претвара у лето. Подневна сиеста. Чак су се и птице примириле. Спремам се на пут, удаје се сестра мог пријатеља, Бура. Пакујем ствари, за тих пар дана. Осврћем се око себе да не бих нешто важно заборавио…

На зиду у библиотеци, у раму стоје породицна одликовања. Крај њих, укрштене, пешадијска и парадна сабља, са балчаком у срми. До њих, у витрини, беле официрске рукавице и шапка…Да, сада сам се сетио, Ујка Лалина табакера, па да, њу сам заборавио. У њу стане само девет цигарета и сва моја сећања. Тек да се нађе, за успут.

Напуштам кршевити предео око Heidelberg-а и стајем да натанкирам. То је већ постао ритуал, уживам када посетим тај градић настањен потомцима немачких насељеника коме су њихови дедови дали карактер, у коме су камене цркве и баварска архитектура. Идемо даље…

Сада пут пресеца равницу, прати реку. Певушим, за себе “Чамац на Тиси”. Низови засејаних њива, крда на испаши, и коњи. Чудна нека сорта, слободна, у бескрајној равници. Нигде плота да видим, возим три стотине километара…

Пролазим Harrismith, приближавам се области познатој као “бојишта” из бурских ратова. На левој страни “42-го брдо”, можда је бољи превод “42-га чука”, место где су Бури (сељаци-ратници) десетковали 42-гу британску коњичку бригаду…Бурски Кајмакчалан, са кога се пружа диван поглед…Ту је и стена, зовем је “Мачков камен”…

…Наш мали народ има дивну и трагичну историју, традицију и начин живота који бескомпромисно брани и одржава, плаћајући прескупу цену и подносећи небројене жртве у тој бескрајној борби за национални опстанак. Ови моји данашњи суграђани су добили многе битке и изгубили рат. И не само рат, већ и државу. Овде су Британци створили прве концентрационе логоре и сатрли у њима огроман број нејачи. Мене су некада учили да је то немачки изум…А затим, четрдесетак година касније, налик Фениксу из пепела, Бури заживеше поново. Па проживеше независни још педесет година. И данас нестадоше са светске позорнице, верујем, заувек. А неки нови клинци, овде, не памте своју националну историју. Плашим се да изведем закључак…

Возим спорије, дал’ због радарске контроле или зато што препознајем гротло коме се приближавам. Некада, давно, сам пролазио туда…Као да препознајем пут…Од Костолца према Бору, тамо где стишка равница сусреће хомољске планине, а друм раздваја обронке два планинска венца...Нада Кнежевић поставља оно вечно питање на које немам одговор: ”Куд’ плови овај брод”?

Сада сам у Nottingham Road-у. Да саберем мисли застајем у пивници, пар километара од сватова. Сетих се једнога чланка и “трапист” пива. Ја ово моје (“наше”, “њихово”) не бих мењао ни за “Јагодинско”. Избор: porter, ale и lager. Наручих porter, да ме мине жеља…

Свадба. Песма. Јагње са ражња. Крушковача и вино у потоцима…Боже, па где сам то ја у ствари? Славље се протегло дуго у ноћ…

…Враћам се кући. У витрини стоји официрска капа и мач је на зиду. Векер одбија четири пута. Спуштам табакеру. Време је стало.

До новог пута. До новог сећања. Дијаспора.