Још један петак

Петак, рано поподне. Напољу је ведро и топло, насуо сам чашу питког белог вина и читам Политику-онлине док слушам “Већ одавно спремам свог мркова”. (Припремио сам плејлист за овај дан: Оливера Марковић, Звонко Богдан, Драган Стојнић, Цуне Гојковић… па онда, када вино почне да ради: „Последња игра лептира“, „Идоли“, „Екатарина Велика“… наравно за гранд финале: „О’ђила“… и неизбежни Ђорђе Балашевић.)

Са данашњим даном пролази осамнаеста година у дијаспори. Салдо: вољена жена, двоје дивне деце, добар посао, пар пријатеља, прекрасна земља у којој живим. У нашој улици дрворед стогодишњих храстова и само што не пролистају. Зелено, волим те, зелено.

Полако, прикрада се примерак. Својски се трудим да осетим тугу умирућег дана, па да ме обузме меланхолија и да се препустим сећањима. Више не могу да се сетим имена свих људи из школе, тек неколицине из гимназије и пар драгих професора. Памтим ликове пријатеља које сам оставио. Они ми недостају, волео бих да поделим с њима тих оно мало преосталих сати овог Петка. Расули смо се по свету раних деведесетих и свили нова гнезда широм глобуса. О некима читам у вестима, са другима се дописујем. Неколицини ни трага нема. Драге, напаћене душе.

Ево, чујем увод “Потражи ме у предграђу”. Жељан сам тих старих улица, уствари недостаје ми то време када сам њима ходао. Та драга бића, те приче, мишљења, тајне које смо делили…

Дијаспора није казна. То је избор слободног ума. Тачно је: ту где смо се населили старосте нас сматрају странцима, и временом све смо даље и даље од матице и све се теже прескаче тај временски јаз. Од свог одласка никада нисам посетио Европу. Београд ми недостаје, али и Фиренца, Пешта, Париз, Праг… Последње сећање везано за стари континент су тесне и крцате лондонске улице. Тада сам се поздравио са Turner-ом, Constable-ом и Gainsborough-ом. Пар дана раније са Шумановићем, Вукановићевом, Миленом Павловић-Барили и, наравно, Ђуром Јакшићем. Богу хвала, са зида ми се смеши Вучетићев “Дубровник” и Штралин “Шаран” (пар платана што остадоше поштеђена од “експропријације експропријатора” током совхоско-колхоске лудокрације).

Престао сам да будем “дођош”. Нестало је оног осећања неизвесности када по први пут крочиш у неки други град. Знам пар “бирцуза” где ме више и не питају шта бих, већ само наточе…Све је више оних који махну руком на поздрав када се сретнемо. Предност професије, вероватно. Свакако, ту је тај словенски акценат који ме одаје. Мени блиски људи га сматрају симпатичним. Мој пајташ, Африканер, жели да му будем венчани кум. Научио је понешто о нашој музици, само никако да научи како да “падне у севдах”. Е, још само да прочита “Писма из Италије”, упозна Дучића, доживи Црњанског…

Небројене генерације су напуштале огњишта и настањивале се по свим белосветским буџацима и… од њих су настале те данашње ВЕЛИКЕ нације. Наша матица се све више сажима, али зато дијаспора расте. Ако ништа друго, а оно све је већи број српских презимена на шпицама страних филмова… Све је више добрих чланака из дијаспоре… Научили смо да се понашамо у друштву странаца. Још само да научимо да поштујемо своје…Реч је веома опасно оружје…

…Сумрак је, лахор њише савијене гране врбе у дворишту. Одзвањају први тактови “Девојко мала” у верзији “Идола”. Ево, и моја клинка се вратила из школе и трчи према мени…

Боже, хвала Ти за ово пролеће. За моје клинце. За опстанак.