Биртија

Нанео ме је пут у Најџел (варошицу двадесетак километара од Јоханесбурга). Рано поподне. Кола на поправци, прсла нека цев, шта ли већ… Мајстор ме послао до ове “велелепне” установе у центру да сачекам док он не одради посао…Ја заседох и наручих бели “намештај”. Први, па други, па…За околним столовима различито друштво, неки Грци, Енглез, Африканери се расправљају око тога ко је крив за “ону” повреду у рагбију, пар Португалаца игра билијар, прилази ми нека “регуларна” да види дал’ ми треба друштво. Мени после ова три “намештаја” само треба нека дохрана. Учтиво је одбих и наручих “дневну манџу”, данас је то “oxtail” (воловски реп). И салату, грчку. Оде цура да донесе, а мени нешто из сећања долази она песма Ђуре Јакшића: “Вина Мила орило се док је …”, па почех да премотавам филм…

…Пожаревац, раних деведесетих. Покварила су ми се кола (по обичају). Па заседох у “Код две беле голубице”. Наручих бели “намештај”. За околним столовима различито друштво, неки Румуни, фина госпођа у пратњи господина са краватом, њихов шофер за суседним столом, пар Рома игра билијар, неки староседеоци се расправљају око тога ко је крив за “онај” фаул прошле недеље, прилази ми нека “регуларна” да види…(не сећам се дал’ је одбих, давно то беше, да ми моја госпођа не замери). Сећам се, наручих белу вешалицу са пилећом џигерицом у јагњећој марамици. И “шопску” салату . Оде цура да донесе, а ја помислих: на поду ове биртије је Ђура Јакшић написао “Вина, Мило”, па се сетих…

…Бордо-а, касних осамдесетих. Покварила ми се кола…изем ти та кола више, једном ћу да купим нова, па шта буде да буде…Залутах у неки бистро…За околним столовима различито друштво…Прилази ми нека “регуларна”…ајд’ сад да не детаљишемо, Француска је ипак цивилизована земља…Дођем му ко неки магнет, дал’ по Њутну ил’ по Фарадеју…Ђура Јакшић овде ништа није напис’о…

…Елем, трже ме из сећања долазак “oxtail-а” (локални специјалитет, доњи део воловске кичме куван у пиву, или вину). Залогај, вино, залогај. Ту, морам да признам, видим неку сличност са Александром Димом, оцем. Варење ме наводи на размишљање. И свет ми некако, лепше изгледа. Мислим, онако, ситом.

Зато је ова моја Јужна Африка прелепа. Различите културе, мишљења, доживљаји. Сусрети… Нема ММФ-а, Солана, Хашког трибунала...

Само “oxtail”, “boboti” (то је динстано млевено месо доле, а горе “фил” са јајима, зачинима, сувим грожђем и ситно сецканим луком, запечено), “potiekoos” (“казанче”, ко’ “босански лонац”) и “braai”(роштиљ). Кола су као и она негдашња, стара, рошава и штуцава. А комшије, ко’ комшије, неки добро мисле, неки не. Као некад…

Овдашња вина су као Богом дана. Каберне, Шираз, Пинотаж, Мерлот…Једини проблем је… Када почнеш, никако да станеш. И затекне те она, стара, Ђурина: Кад се сетим, мила душо…Добро лежи уз “Triptich”, “Rubikon” и “Vergeliegen”. Уз добар сир из “Simonsberga”. “Brie”, “Marish” и “Cammenbergh”. И, наравно, овде свеприсутну, бугарску туршију.

Да предупредим коментаре: ово не пишем носталгично и депресивно. Напротив, пишем као хедониста и гностик. Тако ми дошло.

Само ми помало недостаје тај добри, стари, Ђура Јакшић. И мирис махала. И калдрма. И оно нестало време.