Birtija

Naneo me je put u Najdžel (varošicu dvadesetak kilometara od Johanesburga). Rano popodne. Kola na popravci, prsla neka cev, šta li već… Majstor me poslao do ove “velelepne” ustanove u centru da sačekam dok on ne odradi posao…Ja zasedoh i naručih beli “nameštaj”. Prvi, pa drugi, pa…Za okolnim stolovima različito društvo, neki Grci, Englez, Afrikaneri se raspravljaju oko toga ko je kriv za “onu” povredu u ragbiju, par Portugalaca igra bilijar, prilazi mi neka “regularna” da vidi dal’ mi treba društvo. Meni posle ova tri “nameštaja” samo treba neka dohrana. Učtivo je odbih i naručih “dnevnu mandžu”, danas je to “oxtail” (volovski rep). I salatu, grčku. Ode cura da donese, a meni nešto iz sećanja dolazi ona pesma Đure Jakšića: “Vina Mila orilo se dok je …”, pa počeh da premotavam film…

…Požarevac, ranih devedesetih. Pokvarila su mi se kola (po običaju). Pa zasedoh u “Kod dve bele golubice”. Naručih beli “nameštaj”. Za okolnim stolovima različito društvo, neki Rumuni, fina gospođa u pratnji gospodina sa kravatom, njihov šofer za susednim stolom, par Roma igra bilijar, neki starosedeoci se raspravljaju oko toga ko je kriv za “onaj” faul prošle nedelje, prilazi mi neka “regularna” da vidi…(ne sećam se dal’ je odbih, davno to beše, da mi moja gospođa ne zameri). Sećam se, naručih belu vešalicu sa pilećom džigericom u jagnjećoj maramici. I “šopsku” salatu . Ode cura da donese, a ja pomislih: na podu ove birtije je Đura Jakšić napisao “Vina, Milo”, pa se setih…

…Bordo-a, kasnih osamdesetih. Pokvarila mi se kola…izem ti ta kola više, jednom ću da kupim nova, pa šta bude da bude…Zalutah u neki bistro…Za okolnim stolovima različito društvo…Prilazi mi neka “regularna”…ajd’ sad da ne detaljišemo, Francuska je ipak civilizovana zemlja…Dođem mu ko neki magnet, dal’ po Njutnu il’ po Faradeju…Đura Jakšić ovde ništa nije napis’o…

…Elem, trže me iz sećanja dolazak “oxtail-a” (lokalni specijalitet, donji deo volovske kičme kuvan u pivu, ili vinu). Zalogaj, vino, zalogaj. Tu, moram da priznam, vidim neku sličnost sa Aleksandrom Dimom, ocem. Varenje me navodi na razmišljanje. I svet mi nekako, lepše izgleda. Mislim, onako, sitom.

Zato je ova moja Južna Afrika prelepa. Različite kulture, mišljenja, doživljaji. Susreti… Nema MMF-a, Solana, Haškog tribunala...

Samo “oxtail”, “boboti” (to je dinstano mleveno meso dole, a gore “fil” sa jajima, začinima, suvim grožđem i sitno seckanim lukom, zapečeno), “potiekoos” (“kazanče”, ko’ “bosanski lonac”) i “braai”(roštilj). Kola su kao i ona negdašnja, stara, rošava i štucava. A komšije, ko’ komšije, neki dobro misle, neki ne. Kao nekad…

Ovdašnja vina su kao Bogom dana. Kaberne, Širaz, Pinotaž, Merlot…Jedini problem je… Kada počneš, nikako da staneš. I zatekne te ona, stara, Đurina: Kad se setim, mila dušo…Dobro leži uz “Triptich”, “Rubikon” i “Vergeliegen”. Uz dobar sir iz “Simonsberga”. “Brie”, “Marish” i “Cammenbergh”. I, naravno, ovde sveprisutnu, bugarsku turšiju.

Da predupredim komentare: ovo ne pišem nostalgično i depresivno. Naprotiv, pišem kao hedonista i gnostik. Tako mi došlo.

Samo mi pomalo nedostaje taj dobri, stari, Đura Jakšić. I miris mahala. I kaldrma. I ono nestalo vreme.