Кругер парк у октобру

Све чешће се упитам: „О чему се ради?” Некако, чудновато, теже се окрећу, испадне да смо ми, у дијаспори, нешто криви?!? Зато што смо отишли? Или: зато што смо отишли, и, како-тако, можда, успели? Читам: коментари из матице стално шаљу исту поруку: „Побегуље! Вама је лако…Док се ми овде мучимо…”

Са којим правом? Шатро, нама је овде упала секира у мед, док се они тамо муче…

Драга Моја Матице, то је ствар одлуке. И та одлука, свакако, има своју цену. Неко можда воли да спава на поду, слободан. Или да чучи испод моста, покисао, са опушком у углу усана. Неко воли да лети…Неко се стално враћа…Неко је сетан, понеко је сретан…

Ја сам се отео од утвара. Политичких. Социјалних. Личних. Да пробам другачије: Мене су отерале утваре. Политичке. Социјалне. Личне. Сећања ми нико никада неће узети. Лепше ми леже жеље са Калемегдана овде, него тамо где нисам могао да их доживим. Да ли је то срећа када се жеља испуни? Или је то срећа док се жели…

Не волим када ми руше снове. Државе, системи или пролазници. Један наш, драг ми човек, рече: „Не ломите ми багрење”. Мени је цео Кругер парк багремар. С’ краја на крај. А у њему…све оно што мало ко може да доживи. Зечеви, кошуте, дивље свиње... По неки леопард, носорог или слон. Када сам тамо, уживам. У свакој крошњи, рукавцу и облаку. Слободан сам. И свој. Како се то каже, инокосан.

Понекад, док возим кроз Парк, застанем. Сачекам да корњача пређе преко асфалта. Или птица. Чак и змија. (Исконска веза са Светим Писмом, или кратки курс: „Како да постанем агностик?”) Ако већ имам моћ (кола = маса x убрзање), зашто да будем безобзиран? А журим да видим…хијену, или, можда, лавове. Па добро, можда, следеће године. Пусте жеље…

…Желео сам, годинама, Једну. Била је све оно… о чему се сања. У ствари, Сања би било добро име…. Нисам о томе размишљао. Беше то неко друго Време. Нечији снови су се остварили, моји нису. А онда…

…Упознао сам Другу. И заволео. Једна је била сан, Друга је волела мене. Онаквог, залуђеног, какав сам већ…

А Друга је, ластавица моја, свила гнездо, нама, овде у „туђини”. И изродила наше клинце, и одржала нас. И постала Једна. А ја сам остао, бар се надам, онај исти, залуђен, а, ипак мало другачији...

Прошло је много година од тада. Ретко се сећам снова…

Волео бих да сам могао да јој дам МОЈУ Фиренцу, какве се сећам, или МОЈ Париз, камо среће. И МОЈ Праг је добар, када размислим… А време нам пролази… Све сами слонови, биволи и нилски коњи око нас…Доћиће време…

…Увек се сетим оног Штрумфа и речи: „Ала волим да мрзим”. А ја, нешто, што сам старији: ала волим да волим, док ме има. Понеко можда и мрзи да воли, али, шта да се ради? Ту су нека, сакривена врата у нашим умовима, удариш пар пута главом, и отворе се…

…Волим Кругер парк. Свет за себе, парче планете где смо сви „наши”, или странци, већ како се узме...

Па сада читам како смо ми, у дијаспори, много је бољи превод у расејању, нешто криви? Теби, Драга Матице?!? Криви смо што се сећамо, иако, можда, све ређе? Или што нас има?

А шта ако заборавимо?...

Зато су ту.

Лавови. Леопарди. Штрумфови.