Počasna „Zlatna palma” za Studio Gibli

Japanski kultni filmski Studio Gibli – poznat po svojim animiranim remek-delima koja su očarala generacije i po osvojenim „Oskarima”, nedavno i za „Dečak i čaplja” legendarnog Hajaoa Mijazakija, koji se trenutno prikazuje i u našim bioskopima –dobitnik je počasne „Zlatne palme” ovogodišnjeg 77. Kanskog festivala.

Sa filmom „Dečak i čaplja” Studio Gibli nastavio je da pokazuje svoju izvrsnost i sposobnost da duboko ljudskim i maštovitim animiranim pričama dirne srca svetskih gledalaca, ali i da ukaže na umetnički trijumf, šaljući poruku istrajnosti i posvećenosti kreativnosti. Odluka Kanskog festivala da, pored holivudskih velikana, Gibliju oda počast ujedno znači i nagradu za Hajao Mijazakija i Isao Takahatu koji su svojim delima uneli svež i moćan vetar u animirani film u protekle četiri decenije. Na vest o počasnoj „Zlatnoj palmi” prvi je reagovao Tošio Suzuku, suosnivač Giblija, i zahvalnost izrazio rečima: „Pre četrdeset godina, Hajao Mijazaki, Isao Takahata i ja osnovali smo ovaj studio sa željom da deci i odraslima svih uzrasta donesemo kvalitetnu animaciju na visokom nivou. Danas naše filmove gledaju ljudi širom sveta, a mnogi posetioci dolaze u Gibli muzej, Mitaka i Gibli park da lično iskuse svet naših filmova. Zaista smo prešli dug put da naš studio postane tako velika organizacija. Iako smo Mijazaki i ja znatno ostarili, siguran sam da će Studio Gibli nastaviti da se suočava sa novim izazovima predvođeni ljudima koji će nastaviti njegov duh. Bilo bi mi najveće zadovoljstvo da se radujete onome što sledi.”

Prvi put u istoriji Kana slavi se jedna institucija a ne ličnost, a razlog za to objasnio je i umetnički direktor Tjeri Fremo rekavši: „Kao i sve ikone sedme umetnosti, crtani likovi ispunjavaju našu maštu plodnim, šarenim univerzumima i osetljivim, zanimljivim naracijama, a sa Giblijem japanska animacija stoji kao jedna od velikih avantura sinefilije, između tradicije i modernosti.”

Činjenica je da je Kanski festival bio jedan od ranih istraživača avanture animiranog filma. Još 1946. i 1947. godine ovde su prikazani kratki filmovi Volta Diznija i njegov dugometražni „Dambo”. Volt Dizni je lično doveo „Petra Pana” na Kroazetu 1953. godine, a posle izvesne pauze animirani film se u Kan vratio na velika vrata sa „Šrehom” (2001), „Duhom u ljusci” (2004), „Persepolisom” (2007), „Valcerom sa Baširom” (2008) i tako redom do današnjih dana. Animirani film je u Kanu poželjan. Na ovom festivalu predstavljen je i film „Crvena kornjača” kao primer uspešne saradnje Studija Gibli sa jednom evropskom producentskom kućom, a u svom 77. izdanju sada Kan sa ponosom podseća na važan istorijat Studija Gibli u okviru kojeg su za četiri decenije natalo više od 20 svetski prepoznatih dugometražnih animiranih filmova prožetih poezijom, humanističkim i ekološkim angažmanom. Gibli je tokom decenija iznedrio priče koje su koliko lične, toliko i univerzalne, osvajajući za njih prestižne nagrade, uključujući i „Zlatnog medveda”, „Zlatnog lava” i „Oskare” (dva za Mijazakijeve filmove). Počasna „Zlatna palma” samo se tome pridružuje.

Svetski prepoznatljiv logo Studija Gibli lik Totoro iz Mijazakijevog filma „Moj komšija Totoro”, a njegov naziv dolazi iz arapske reči koja označava vruć vetar u Sahari, ali i iz nadimka jednog italijanskog aviona. Naziv je odabrao Mijazaki, ne samo kao veliki ljubitelj aviona već i zato što je smatrao da će animacije stvarane u studiju označiti „duvanje potpuno novog vetra u industriji animiranih filmova”.

Još od osnivanja 1985. studio je vodio Hajao Mijazaki (Tokio, 1941) zajedno sa partnerom Isaom Takahatom, kao i izvršnim direktorom i dugogodišnjim producentom Tošiom Suzukijem. Studio je poznat po svom striktnom principu licenciranja filmova za prikazivanje u inostranstvu. Taj princip je: „Bez isecanja i skraćivanja”. Ovakva studijska politika je došla do izražaja kada je „Miramaksov” direktor predložio premontažu filma „Princeze Mononoke” kako bi bio prijemčiviji američkom tržištu, na šta je iz Giblija odgovoreno originalnom katanom sa porukom „Bez isecanja”.

Mijazaki je pokušao da se penzioniše dva puta (1997. i 2013), ali srećom po ljubitelje njegovih animiranih filmova u tome nije uspeo. Čak su mu i popularni „Simpsonovi” posvetili jednu svoju epizodu u znak podrške da se ne penzioniše. Svetu bi zaista nedostajali njegovi junaci koji imaju mane, strahove, probleme ali ne odustaju uprkos svemu. Njegovi filmovi sa posebnim trenucima tišine, tim moćnim scenama u kojima se naizgled ništa ne dešava a zahvaljujući njima stičemo uvid u lepotu i značaj samog trenutka, značaj boja, prirode, hrane, čarobne muzike. Stoga je 77. Kan koji počinje uskoro, počasnom „Zlatnom palmom” za Studio Gibli načinio pravi pogodak.

Mijazaki: Ja sam ostarelo dete

Kada je na 62. Venecijanskom festivalu osvojio „Zlatnog lava” za životno delo Hajao Mijazaki je u razgovoru za „Politiku” svoju istrajnost života uz crtane junake objasnio u jednoj rečenici: „Ja sam ostarelo dete”. Na pitanje o evropskim čak i ruskim bajkama koje su veće izvorište njegovih priča nego one japanske, Mijazaki je odgovorio: „Radnje gotovo svih mojih filmova su smeštene negde u Evropi. Teško je naći tipičan japanski lik u njima. Možda zato što mnogo čitamo evropsku literaturu, ruske, britanske i francuske romane. Sav uticaj kultura toliko različitih zemalja i pomešanost utisaka i uticaja, sigurno doprinosi tome da ni sam ponekad ne znam ko sam i odakle sam. Sve je to posledica modernizacije Japana u kojem je japanska literatura izneverila sopstvenu tradiciju. Kako u japanskoj literaturi nema dovoljno materijala za film, mi moramo onda da ga stvorimo. Iako se čak i u svakodnevnom stilu života izgubilo mnogo toga od tradicionalnih vrednosti, mislim da treba bar očuvati uspomenu na to. Očuvati bar čistotu dečije duše i srca. A voleo bih da jednog dana oživim i sećanja na japanske bajke koje mi je kao detetu pričala moja majka...”