Почасна „Златна палма” за Студио Гибли

Јапански култни филмски Студио Гибли – познат по својим анимираним ремек-делима која су очарала генерације и по освојеним „Оскарима”, недавно и за „Дечак и чапља” легендарног Хајаоа Мијазакија, који се тренутно приказује и у нашим биоскопима –добитник је почасне „Златне палме” овогодишњег 77. Канског фестивала.

Са филмом „Дечак и чапља” Студио Гибли наставио је да показује своју изврсност и способност да дубоко људским и маштовитим анимираним причама дирне срца светских гледалаца, али и да укаже на уметнички тријумф, шаљући поруку истрајности и посвећености креативности. Одлука Канског фестивала да, поред холивудских великана, Гиблију ода почаст уједно значи и награду за Хајао Мијазакија и Исао Такахату који су својим делима унели свеж и моћан ветар у анимирани филм у протекле четири деценије. На вест о почасној „Златној палми” први је реаговао Тошио Сузуку, суоснивач Гиблија, и захвалност изразио речима: „Пре четрдесет година, Хајао Мијазаки, Исао Такахата и ја основали смо овај студио са жељом да деци и одраслима свих узраста донесемо квалитетну анимацију на високом нивоу. Данас наше филмове гледају људи широм света, а многи посетиоци долазе у Гибли музеј, Митака и Гибли парк да лично искусе свет наших филмова. Заиста смо прешли дуг пут да наш студио постане тако велика организација. Иако смо Мијазаки и ја знатно остарили, сигуран сам да ће Студио Гибли наставити да се суочава са новим изазовима предвођени људима који ће наставити његов дух. Било би ми највеће задовољство да се радујете ономе што следи.”

Први пут у историји Кана слави се једна институција а не личност, а разлог за то објаснио је и уметнички директор Тјери Фремо рекавши: „Као и све иконе седме уметности, цртани ликови испуњавају нашу машту плодним, шареним универзумима и осетљивим, занимљивим нарацијама, а са Гиблијем јапанска анимација стоји као једна од великих авантура синефилије, између традиције и модерности.”

Чињеница је да је Кански фестивал био један од раних истраживача авантуре анимираног филма. Још 1946. и 1947. године овде су приказани кратки филмови Волта Дизнија и његов дугометражни „Дамбо”. Волт Дизни је лично довео „Петра Пана” на Кроазету 1953. године, а после извесне паузе анимирани филм се у Кан вратио на велика врата са „Шрехом” (2001), „Духом у љусци” (2004), „Персеполисом” (2007), „Валцером са Баширом” (2008) и тако редом до данашњих дана. Анимирани филм је у Кану пожељан. На овом фестивалу представљен је и филм „Црвена корњача” као пример успешне сарадње Студија Гибли са једном европском продуцентском кућом, а у свом 77. издању сада Кан са поносом подсећа на важан историјат Студија Гибли у оквиру којег су за четири деценије натало више од 20 светски препознатих дугометражних анимираних филмова прожетих поезијом, хуманистичким и еколошким ангажманом. Гибли је током деценија изнедрио приче које су колико личне, толико и универзалне, освајајући за њих престижне награде, укључујући и „Златног медведа”, „Златног лава” и „Оскаре” (два за Мијазакијеве филмове). Почасна „Златна палма” само се томе придружује.

Светски препознатљив лого Студија Гибли лик Тоторо из Мијазакијевог филма „Мој комшија Тоторо”, а његов назив долази из арапске речи која означава врућ ветар у Сахари, али и из надимка једног италијанског авиона. Назив је одабрао Мијазаки, не само као велики љубитељ авиона већ и зато што је сматрао да ће анимације стваране у студију означити „дување потпуно новог ветра у индустрији анимираних филмова”.

Још од оснивања 1985. студио је водио Хајао Мијазаки (Токио, 1941) заједно са партнером Исаом Такахатом, као и извршним директором и дугогодишњим продуцентом Тошиом Сузукијем. Студио је познат по свом стриктном принципу лиценцирања филмова за приказивање у иностранству. Тај принцип је: „Без исецања и скраћивања”. Оваква студијска политика је дошла до изражаја када је „Мирамаксов” директор предложио премонтажу филма „Принцезе Мононоке” како би био пријемчивији америчком тржишту, на шта је из Гиблија одговорено оригиналном катаном са поруком „Без исецања”.

Мијазаки је покушао да се пензионише два пута (1997. и 2013), али срећом по љубитеље његових анимираних филмова у томе није успео. Чак су му и популарни „Симпсонови” посветили једну своју епизоду у знак подршке да се не пензионише. Свету би заиста недостајали његови јунаци који имају мане, страхове, проблеме али не одустају упркос свему. Његови филмови са посебним тренуцима тишине, тим моћним сценама у којима се наизглед ништа не дешава а захваљујући њима стичемо увид у лепоту и значај самог тренутка, значај боја, природе, хране, чаробне музике. Стога је 77. Кан који почиње ускоро, почасном „Златном палмом” за Студио Гибли начинио прави погодак.

Мијазаки: Ја сам остарело дете

Када је на 62. Венецијанском фестивалу освојио „Златног лава” за животно дело Хајао Мијазаки је у разговору за „Политику” своју истрајност живота уз цртане јунаке објаснио у једној реченици: „Ја сам остарело дете”. На питање о европским чак и руским бајкама које су веће извориште његових прича него оне јапанске, Мијазаки је одговорио: „Радње готово свих мојих филмова су смештене негде у Европи. Тешко је наћи типичан јапански лик у њима. Можда зато што много читамо европску литературу, руске, британске и француске романе. Сав утицај култура толико различитих земаља и помешаност утисака и утицаја, сигурно доприноси томе да ни сам понекад не знам ко сам и одакле сам. Све је то последица модернизације Јапана у којем је јапанска литература изневерила сопствену традицију. Како у јапанској литератури нема довољно материјала за филм, ми морамо онда да га створимо. Иако се чак и у свакодневном стилу живота изгубило много тога од традиционалних вредности, мислим да треба бар очувати успомену на то. Очувати бар чистоту дечије душе и срца. А волео бих да једног дана оживим и сећања на јапанске бајке које ми је као детету причала моја мајка...”