Isterivanje Boga

Ko zna, možda je pre nekoliko dana izbegnuta tragedija u Hrtkovcima. U svoje vreme, tvorci bizarne istorije su tom mestu na šabačkom drumu nametnuli ime Srbislavci. U toj urnebesnoj toponimiji lako je prepoznati rukopis vojvode Šešelja. Harambaša Ostoja Sibinčić beše samo izvođač najgadnijih radova.

Mnogo godina kasnije, podvojeno telo Šešeljevih radikala zamalo da se obračuna međusobno, podeljeno na pravoverne i naprednjake. Vlasnik radikalskog sunovrata nije mogao da podnese tešku vest da će „izdajnik” Vučić govoriti upravo nasred svetog mesta Šešeljevog mračnog uspona.

I sada se ne zna da li bi tamo zaista bilo pucnjave, kako tvrde sveži naprednjački lideri, ili bi se sve završilo uz bratske i kumovske psovke i upotrebu pokoje trule letve izvađene iz plota.

Gospođa Elena Božić-Talijan, koja je zamenila Vučića na mestu genseka, tvrdi da nema govora o planiranju „nekakvog pokolja”. „Pa da jeste, zar bih ja toga dana u Hrtkovcima išla od vrata do vrata!”

Ono jest, ta dama ne liči na siledžiju, mada, ko bi ga znao! Ali, Toma Nikolić svejedno troši užasne metafore: „Bilo bi krvi do kolena!” Ispada tako da su naprednjaci poručili kako „pametniji popušta”, i nisu dopustili prolivanje dragocenog tkiva.

U senci tog neodržanog sukoba mogao bi da se uoči „leksički uzmak” kod Aleksandra Vučića, čoveka koji je kao radikal naprosto ubijao jezikom. Konačno smo čuli da on smatra kako je ideja o srpskom napredovanju do linije Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, uglavnom, ako ne i potpuno, sumanuta. To znači da je raskid sa Šešeljevom „ideologijom” dramatičan, bolan i možda lekovit. Kako za koga. Za Šešelja i njegove ideološke trabante to je samo putokaz ka bespuću i spasonosnoj političkoj margini.

U ovoj radikalsko-naprednjačkoj farsi možda su važne pouke „post festum”, dakle one koje uglavnom dolaze posle velikih raskola. Inače je sukob dugo pripreman i tinjao je od samog početka. Arhitekta je projektovao zgradu tako da ona kad-tad štukne u nesolidno tlo ispod nje. Ali kako je uopšte i za koga moguće slepo slušati Šešelja i đački sprovoditi njegove opake humorističke naloge? Za takvu političku ulogu, poslušnik mora da ima nekoliko savršenih osobina, u koje se nipošto ne ubrajaju lucidnost i samopoštovanje.

Pitanje je sada kako su neopisive Šešeljeve ispade tako dugo podnosili Nikolić i Vučić! Oni su morali dobro da upoznaju vojvodinu razaračku prirodu, osobito za stvari za koje se prividno zalaže. Njihova retorika je godinama bila usklađena sa trenutnim Šešeljevim misaonim statusom. Evo, recimo da je Nikolić bio opčinjen svojim mušičavim učiteljem, a Vučić svojim visokim uzletom. Ali, sve ima svoj kraj, pa i neprirodna sloga.

Šešelj ostaje njihov politički tvorac, ideološki guru i kultni kip na stranačkom postamentu. Najbolji i najgori deo njihove političke istorije. I zbog toga je bunt značajniji i čini se da u ovom slučaju nije reč o „oceubistvu” već o spasavanju duše u poslednji čas.

Nastavljač ideologije Nataša Jovanović pročitala je Nikolićevu zakletvu pred Gospodom, u kojoj Toma kaže da se nikada neće odreći srpskih radikala, uz uzvišenu rečenicu na kraju patetičnog obreda: „Tako mi Bog pomogao!”

Nataša reče da se Nikolić tako odrekao Boga, to jest vođe i učitelja, vojvode Šešelja.