Истеривање Бога

Ко зна, можда је пре неколико дана избегнута трагедија у Хртковцима. У своје време, творци бизарне историје су том месту на шабачком друму наметнули име Србиславци. У тој урнебесној топонимији лако је препознати рукопис војводе Шешеља. Харамбаша Остоја Сибинчић беше само извођач најгаднијих радова.

Много година касније, подвојено тело Шешељевих радикала замало да се обрачуна међусобно, подељено на правоверне и напредњаке. Власник радикалског суноврата није могао да поднесе тешку вест да ће „издајник” Вучић говорити управо насред светог места Шешељевог мрачног успона.

И сада се не зна да ли би тамо заиста било пуцњаве, како тврде свежи напредњачки лидери, или би се све завршило уз братске и кумовске псовке и употребу покоје труле летве извађене из плота.

Госпођа Елена Божић-Талијан, која је заменила Вучића на месту генсека, тврди да нема говора о планирању „некаквог покоља”. „Па да јесте, зар бих ја тога дана у Хртковцима ишла од врата до врата!”

Оно јест, та дама не личи на силеџију, мада, ко би га знао! Али, Тома Николић свеједно троши ужасне метафоре: „Било би крви до колена!” Испада тако да су напредњаци поручили како „паметнији попушта”, и нису допустили проливање драгоценог ткива.

У сенци тог неодржаног сукоба могао би да се уочи „лексички узмак” код Александра Вучића, човека који је као радикал напросто убијао језиком. Коначно смо чули да он сматра како је идеја о српском напредовању до линије Карловац – Карлобаг – Огулин – Вировитица, углавном, ако не и потпуно, суманута. То значи да је раскид са Шешељевом „идеологијом” драматичан, болан и можда лековит. Како за кога. За Шешеља и његове идеолошке трабанте то је само путоказ ка беспућу и спасоносној политичкој маргини.

У овој радикалско-напредњачкој фарси можда су важне поуке „пост фестум”, дакле оне које углавном долазе после великих раскола. Иначе је сукоб дуго припреман и тињао је од самог почетка. Архитекта је пројектовао зграду тако да она кад-тад штукне у несолидно тло испод ње. Али како је уопште и за кога могуће слепо слушати Шешеља и ђачки спроводити његове опаке хумористичке налоге? За такву политичку улогу, послушник мора да има неколико савршених особина, у које се нипошто не убрајају луцидност и самопоштовање.

Питање је сада како су неописиве Шешељеве испаде тако дуго подносили Николић и Вучић! Они су морали добро да упознају војводину разарачку природу, особито за ствари за које се привидно залаже. Њихова реторика је годинама била усклађена са тренутним Шешељевим мисаоним статусом. Ево, рецимо да је Николић био опчињен својим мушичавим учитељем, а Вучић својим високим узлетом. Али, све има свој крај, па и неприродна слога.

Шешељ остаје њихов политички творац, идеолошки гуру и култни кип на страначком постаменту. Најбољи и најгори део њихове политичке историје. И због тога је бунт значајнији и чини се да у овом случају није реч о „оцеубиству” већ о спасавању душе у последњи час.

Настављач идеологије Наташа Јовановић прочитала је Николићеву заклетву пред Господом, у којој Тома каже да се никада неће одрећи српских радикала, уз узвишену реченицу на крају патетичног обреда: „Тако ми Бог помогао!”

Наташа рече да се Николић тако одрекао Бога, то јест вође и учитеља, војводе Шешеља.