Lični primer

Štedite, ne razmećite se. Vratite kredit pre roka, ne zadužujte se, ako ne morate. Dug je, kako lepo kaže naš narod, zao drug.Uzdržavajte se i od investicija, bolje je sada imati gotovinu u banci.

Ovo su samo neki od saveta guvernera Radovana Jelašića upućenih građanima. Jer finansijska kriza je zakucala i na naša vrata. Ali većina od nas od stezanja kaiša samo što se ne prepolovi. Nema više kud. Neka ga stežu oni koji bi odavno, i zarad ličnog zdravlja, morali na dijetu.

Država pre svih. Red je da svojim primerom pokaže kako se domaćinski gazduje. Doduše, našim parama.

Država bi, konačno, morala da počne da smanjuje glomaznu administraciju, koja je posle svakih izbora bivala sve brojnija. Zatim da proredi broj službenih automobila i putovanja po belom svetu. Ni manje ni siromašnije države, ni mnogobrojnijih delegacija.

Narodni poslanici, ako su zaista narodni, trebalo bi da dele sudbinu naroda, pogotovu tranzicionih gubitnika, a direktori javnih preduzeća i članovi njihovih upravnih odbora da svedu na pristojnu meru debele plate. Ali i čelnici NBS, koji tako revnosno prozivaju rasipnike da ograniče trošenje za reprezentaciju po internom propisu bez limita.

Gradonačelnik prestonice je najavio svoj doprinos štednji. Uostalom, kad može Voren Bafet, najbogatiji čovek na svetu, sam da upravlja svojim automobilom mogli bi i naši političari bez državnog šofera.

Obećanja koalicionih partnera osiromašenom narodu su velika, a državna kasa plitka. Ministarka finansija se danima budi okupana u znoju čekajući spas od MMF-a. Za povećanje penzijana 70 odsto prosečne plate treba „iskopati” 1,7 milijardi dolara. Javni sektor „jede” oko 45 odsto društvenog proizvoda i uvećava veliki deficit tekućeg računa.

Kako onda da sami sebe ne pojedemo i dočekamo spremni udarac krize?

Jedina prednost Srbije u odnosu na zemlje koje je okružuju jeste što ima visoke devizne rezerve. Ali, NBS ih već „gricka” da bi branila kurs dinara koji se sunovraćuje. Da jake devizne rezerve pomažu Srbiji da prebrodi direktne efekte svetske finansijske krize, složio se i Sajmon Grej, šef kancelarije Svetske banke. Ali i njega zabrinjava velika zavisnost ove zemlje od direktnih stranih investicija i „prekograničnih” kredita. Svetsku krizu Srbija može da preokrene u ekonomsku prednostsamoukoliko privredni rast bude brži od potrošnje, upozorava i on. Pare od privatizacije su delom potrošene, uslovi zaduživanja pogoršani, a prihodi od poreza na dodatu vrednostće biti tanji. Zato bi budžet za 2009. morao da se „kroji”po meri, a vlada bude štedljivija, da ograniči javnu potrošnju i usmeri je na investicije. I, napokon, okonča reforme.

Srpska vlada nije toliko autistična na krizu, kako joj neki dadoše dijagnozu. Donela je mere za ne daj bože, ako bicunami sa Volstrita udario i nas. Intervencije najbogatijih država u svetu su bez presedana. Šalju signale za uzbunu. Zato bi i vladin „krizni štab” sa guvernerom i zajedničkom strategijom morao spremnije da čeka krizu.

I da se nije pojavila ova svetska pošast, Srbija je odavno trebalo da se uzme u pamet. A sada, za početak, bar da, konačno, prestane da rasipa. Štednji, koja podrazumeva odricanje, treba da prethodi racionalno trošenje. Naravno, počev od države.

Jer nema reči koje mogu da budu ubedljivije od ličnog primera.