Stare rane

Sukobi Srba i Hrvata odavno su deo istorijske stereotipije. Simbolički, tek smo počeli da izlazimo iz devedesetih. Emocije u srpsko-hrvatskim odnosima jedva da su bile na granici tegobne podnošljivosti uz stalna međusobna podsećanja na najgore dane.

Odluka Međunarodnog suda pravde da se oglasi nadležnim za tužbu koju je Hrvatska podnela protiv Srbije za navodni genocid svela je komšijske odnose na rizično zahlađenje. Stare rane su ponovo zasvrbele veterane još svežih građanskih ratova. Retorika devedesetih obnovljena je na mestima gde se zapaljivi ekstremizam nikada nije potpuno ugasio.

Politička odluka Srbije da protiv hrvatske podnese tužbu za etničko čišćenje može se razumeti kao iznuđeni potez, kojim se racionalno brani pozicija države pred teškim optužbama. Inače, ministar Jeremić, samo koji mesec ranije, usred Zagreba definisao je hrvatsko urnisanje Republike Srpske Krajine kao etničko čišćenje par ekselans. Početkom avgusta ’95. iz svoga zavičaja proterano je 250.000 Srba, a njihov povratak otežan je snažnom političkom i birokratskom opstrukcijom hrvatskih vlasti.

Malo je reći da se oštar istup srpskog ministra spoljnih dela nije svideo zagrebačkim domaćinima. Oni su čak to ocenili kao diplomatski skandal i nepoštovanje pozicije važnog gosta sa osetljivom misijom. Ali nema naznaka da se Jeremić zbog toga mnogo nasekirao. Još nekoliko puta je ponovio tezu o etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske, koja je sama po sebi i po svojoj potresnoj dokumentarnosti potpuno jasna. Mnogi diplomatski znalci ocenili su najavljenu protivtužbu Srbije kao iznuđeni potez u sferi „imperativnog reciprociteta”. Uz naznaku da postoje dobri izgledi da dokazi u tom aktu amortizuju hrvatsku euforiju povodom odluke Međunarodnog suda pravde da se oglasi nadležnim. Tek u sučeljavanju obe tužbe, koje se i ne mogu posmatrati izvan konteksta istog sukoba, mogli bi se preciznije razabrati neki pojmovi, poput genocida, etničkog čišćenja i drugih kvalifikacija koje određuju zajedničku dramatičnu prošlost.

Ponegde se srpska tužba posmatra i kao oružje neizbežnog revanšizma, u kome se traže i jači aduti, a na obe strane su potencirani i prividno arhivirani znakovi ljute mržnje i jakog šovinizma.

Ipak, dalje međudržavno zaoštravanje nanelo bi krupnu štetu i Beogradu i Zagrebu, posebno njihovoj kontinentalnoj podobnosti. Utisak je da to moćne evropske države neće trpeti preterano dugo i da bi makar i oštrije političko oživljavanje balkanskog konflikta odbacilo u relativnu integracionu defanzivu i Srbiju i Hrvatsku.

Srbija će protivtužbom obezbediti onaj nivo samopoštovanja koji joj je oduzet poistovećivanjem ratnih zločina sa njenom istorijom poslednjih godina 20. veka. U isto vreme, to je model za definitivno zakopavanje ratnog oruđa na obe strane i pokušaj da se prestane sa licitiranjem zlodela. Ali to će biti mnogo teško: u Srbiji se misli da smo već godinama suočeni sa sveopštom zavereničkom nepravdom. A u Hrvatskoj da je skoro svaki zločin u domovinskom ratu herojsko delo.

Iz tog mračnog folklora može nas izvući samo razum, inače redak fenomen na Balkanu.