Старе ране

Сукоби Срба и Хрвата одавно су део историјске стереотипије. Симболички, тек смо почели да излазимо из деведесетих. Емоције у српско-хрватским односима једва да су биле на граници тегобне подношљивости уз стална међусобна подсећања на најгоре дане.

Одлука Међународног суда правде да се огласи надлежним за тужбу коју је Хрватска поднела против Србије за наводни геноцид свела је комшијске односе на ризично захлађење. Старе ране су поново засврбеле ветеране још свежих грађанских ратова. Реторика деведесетих обновљена је на местима где се запаљиви екстремизам никада није потпуно угасио.

Политичка одлука Србије да против хрватске поднесе тужбу за етничко чишћење може се разумети као изнуђени потез, којим се рационално брани позиција државе пред тешким оптужбама. Иначе, министар Јеремић, само који месец раније, усред Загреба дефинисао је хрватско урнисање Републике Српске Крајине као етничко чишћење пар екселанс. Почетком августа ’95. из свога завичаја протерано је 250.000 Срба, а њихов повратак отежан је снажном политичком и бирократском опструкцијом хрватских власти.

Мало је рећи да се оштар иступ српског министра спољних дела није свидео загребачким домаћинима. Они су чак то оценили као дипломатски скандал и непоштовање позиције важног госта са осетљивом мисијом. Али нема назнака да се Јеремић због тога много насекирао. Још неколико пута је поновио тезу о етничком чишћењу Срба из Хрватске, која је сама по себи и по својој потресној документарности потпуно јасна. Многи дипломатски зналци оценили су најављену противтужбу Србије као изнуђени потез у сфери „императивног реципроцитета”. Уз назнаку да постоје добри изгледи да докази у том акту амортизују хрватску еуфорију поводом одлуке Међународног суда правде да се огласи надлежним. Тек у сучељавању обе тужбе, које се и не могу посматрати изван контекста истог сукоба, могли би се прецизније разабрати неки појмови, попут геноцида, етничког чишћења и других квалификација које одређују заједничку драматичну прошлост.

Понегде се српска тужба посматра и као оружје неизбежног реваншизма, у коме се траже и јачи адути, а на обе стране су потенцирани и привидно архивирани знакови љуте мржње и јаког шовинизма.

Ипак, даље међудржавно заоштравање нанело би крупну штету и Београду и Загребу, посебно њиховој континенталној подобности. Утисак је да то моћне европске државе неће трпети претерано дуго и да би макар и оштрије политичко оживљавање балканског конфликта одбацило у релативну интеграциону дефанзиву и Србију и Хрватску.

Србија ће противтужбом обезбедити онај ниво самопоштовања који јој је одузет поистовећивањем ратних злочина са њеном историјом последњих година 20. века. У исто време, то је модел за дефинитивно закопавање ратног оруђа на обе стране и покушај да се престане са лицитирањем злодела. Али то ће бити много тешко: у Србији се мисли да смо већ годинама суочени са свеопштом завереничком неправдом. А у Хрватској да је скоро сваки злочин у домовинском рату херојско дело.

Из тог мрачног фолклора може нас извући само разум, иначе редак феномен на Балкану.