Biografije izuzetnih Srpkinja u Austrougarskoj

Knjigu „Julijin balkon s pogledom na slobodu” (izdanje „Ključ izdavaštva”) dr Ivane B. Spasović, istoričarke i profesorke istorije u Šestoj beogradskoj gimnaziji i na Fakultetu za kulturu i medije, čine biografije izuzetnih, do sada neistraženih, žena rođenih u Austrougarskoj, u 19. veku. U razgovoru za naš list, autorka ističe da su je do njih dovela prethodna bavljenja Banatskom vojnom granicom, istorijom prosvete i ženskog obrazovanja.

– Pretežni deo knjige čini poglavlje „Dar, san i put” posvećeno dr Milici S. Bogdanović (1882–1973), prvoj srpskoj istoričarki i prvoj devojci koja je doktorirala na Sveučilištu u Zagrebu. Njena zaostavština čuva se u Arhivu SANU i, pored dokumenata i pisama, sadrži rukopis izvanrednog istorijsko-filozofskog dela „Teški, dragi put”, napisan na srpskom i nemačkom jeziku. Dr Milica Bogdanović radila je kao profesorka istorije od 1906. do 1942. godine, ubeđena u plemenitu i uzvišenu ulogu svoje nauke, a uporedo objavila knjige: „Car Julijan Apostat prema hrišćanstvu”, „Lav Tolstoj” i „Građa za istoriju Beograda 1717–1739”. Pisala je celog života, neretko oštro, uvek pravično, nikad ravnodušna prema pojavama oko sebe – ističe Ivana B. Spasović.

Ali, takođe zapaža da je najveći istoričarski izazov predstavljalo pisanje o Anki Dimitrijević (1855–1897), supruzi dr Milana Dimitrijevića, profesora istorije u Karlovačkoj gimnaziji i najbližeg saradnika patrijarha Germana Anđelića.

„Ankin lik značajan je kao doprinos naizgled male istorije velikoj, posredno i zbog novog pogleda na političku scenu Srba u Ugarskoj”, kaže Ivana B. Saposvić, dodajući:

„Zatim, dr Marija Vučetić Prita (1866–1954) bila je prva lekarka u Južnoj Ugarskoj, druga u srpskom narodu. Svoju ordinaciju u Beogradu vodila je više od pola veka, a za vreme Prvog svetskog rata učestvovala je u radu Niške bolnice. Po  tome što je čuvena, od ostalih junakinja knjige izdvaja se Isidora Sekulić (1877–1958), ali ona je predstavljena u svojim mladim godinama, kada je radila kao nastavnica fizike u višim devojačkim školama. U toj ulozi bila je zagovornica jednakosti sa muškim kolegama i novina u nastavi. Tek otvoreni izvori s kraja 19. i prvih godina 20. veka naveli su me da se posvetim tom nepoznatom delu Isidorinog života. Priča o velikoj književnici otkriva i njenu osećajnost, snažnu i sputanu, sačuvanu u pismima, posebno onima koje je razmenila sa dr Vladimirom Aleksićem (1872–1911). Aleksić je bio vlasnik Sanatorijuma u Pančevu i pesnik, a 1909. godine konstruisao je letilicu i pokušao let. Isidora i on bili su bliski i oboje članovi Demokratske stranke Srba u Ugarskoj. Po tadašnjoj Isidorinoj intimi, čini se da roman „Đakon Bogorodičine crkve” ima i obrise autobiografskog – objašnjava naša sagovornica.

Međutim, Julija,  po kojoj knjiga nosi naslov „Julijin balkon s pogledom na slobodu” je dr Julija Hlapec Đorđević (1882–1969), prva doktorka nauka u Austrougarskoj. Disertaciju na temu iz 17. veka „Podvojvoda Jovan Monasterlija” odbranila je 1906. godine u Beču. „Između dva rata, kada se sa porodicom preselila u Prag, posvetila se idejama slobode i feminizma, dok je u književnosti upamćena po romanu „Jedno dopisivanje”, ističe Ivana B. Spasović.

Ona objašnjava i okolnosti u kojima su ove žene stasavale: vrednosti prosvetiteljstva i romantizma našle su plodno tlo u Habzburškoj monarhiji, posebno u njenom graničarskom delu, u kome su škole bile savršeno uređene, štampa slobodnija nego u drugim delovima zemlje, a privreda nefeudalna.

– Nije slučajno što su mnogi velikani nauke i umetnosti ponikli u Vojnoj krajini. Srpkinje sa tog prostora su mogućnost da se školuju i organizuju u tada moderna udruženja žena upotrebile ne samo za „pomeranje granica dojakošnjeg delovanja žene”, kako bi rekla Julija H. Đorđević, nego i kao priliku da i one doprinesu ideji oslobođenja srpskog naroda. Blizina, uticaj i podrška Kneževine Srbije bili su dragoceni. Knez Mihailo Obrenović osnovao je Višu devojačku školu u Beogradu 1863. godine, deceniju pre nego što su, po uzoru na nju, takve škole osnovane u Austrougarskoj, a već 1876. godine, slikarka Katarina Ivanović primljena je u Srpsko učeno društvo i postala prva članica jedne akademije nauka u Evropi. Delfa Ivanić, koja je zajedno sa Savkom Subotić i Nadeždom Petrović osnovala Kolo srpskih sestra, na Kongresu ženskih društava u Pragu izjavila je da u Kraljevini Srbiji socijalne razlike nisu bile izražene, pa je i položaj žena bio povoljniji nego drugde. Pre više od veka, jedan jesenji dan doneo je ostvarenje dva sna: ujedinjenje Srba sa obe obale Save i Dunava i pravo glasa za žene. Bio je to 25. novembar 1918. godine, kada je na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu odlučeno o prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji. Među poslanicima bilo je i sedam žena, prvih u toj ulozi u istoriji. Njima je posvećeno poslednje poglavlje knjige „Julijin balkon s pogledom na slobodu”. Bile su različitih dobi i zanimanja, ali istih ideala, jasnih pogleda, ohrabrene poštovanjem koje su imale u svojim porodicama – objašnjava naša sagovornica.

Ona posebno naglašava da časopis „Žena”, čija je urednica bila jedna od ovih sedam poslanica, Milica Tomić (1859–1944), može da bude pouzdano merilo feminizma Srpkinja u Austrougarskoj. U njemu je pažnja poklanjana primerima uspešnih žena u svetu i borbi za ženska prava, ali i nacionalnom pitanju, ulozi žene kao majke, književnosti. Nastao na tekstovima i prevodima učiteljice i balerine Drage Dejanović iz sredine 19. veka feminizam Srpkinja u Ugarskoj se, preko dobrovoljnih zadruga i delovanja obrazovanih žena, razvio u  Srpski  narodni ženski savez. Članice ovog saveza učestvovale su na Kongresu za žensko pravo glasa, a za vreme Prvog svetskog rata slale su javne apele Internacionalnoj feminističkoj alijansi. Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka delovalo je više ženskih organizacija, uglavnom esnafskih i socijalnih.