Mir i pomirenje

Ministar inostranih poslova Srbije pojavio se na nacionalnoj televiziji i frustrirano-odlučan, ili je trebalo tako da izgleda, požalio se da je Hrvatska odbila našu „ruku pomirenja”, pa ćemo tužiti i mi njih. Sve to više je ličilo na reakciju izneverenog supružnika nego na ozbiljnu državnu politiku. Možda će nas utešiti to što je cela stvar nužno i morala tako da izgleda, jer su filozofi odavno zastupali tezu da ono što je nužno ne treba da nas zabrinjava. Međutim, taj se fatum ne nalazi u onome što bi čitaocu moglo prvo da padne na pamet, npr. „eto takvi su Hrvati” nego se razlog propasti ideje međudržavnog pomirenja krije na drugoj strani. Naime, prvo, narod nema ruku, pa čak se to ne može pripisati ni državi, bez obzira na to koliko njen aparat bio uniforman. Osim ove fizičke nemogućnosti postoji i drugi, suštinski, problem, koji nastaje kada se individualno-psihološki pojam pomirenja po analogiji proširuje na odnose između naroda i njihovih država, koje ne mogu da se svađaju ili teže pomirenju – to mogu samo pojedinci. Narodi i države mogu da budu u miru ili u ratu iz kojeg izlaze kao pobednici ili kao poraženi.

Zaključivanje po analogiji spada u najniže oblike saznanja, za nijansu iznad nagađanja, pa nije čudo što je ono i ovde omanulo. Ništa ne pomaže ni očekivana primedba da je „pomirenje” poslužilo samo kao stilska figura, jer neki konkretni postupci pokazuju da ono nije shvaćeno u tom, literarnom nego u sasvim konkretnom smislu. Tako je ranije izvinjenje našeg predsednika ostalo bez odgovora, ruka je ostala u vazduhu, a gest je shvaćen na jedini mogući način: kao priznanje krivice i poraza. Svako poređenje sa Vilijem Brantom ovde je opet ne samo analoško nego i neprimereno, iz brojnih razloga čije bi nabrajanje odvelo predaleko.

Drugi primer je neuspeli pokušaj, od pre nekoliko godina, da se organizuju uzajamne posete i skupovi, neprofitno finansirani od nevladinih organizacija, uz učešće psihijatara i drugih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja iz Srbije i Hrvatske, s ciljem promovisanja međunacionalnog posleratnog pomirenja. I jedan i drugi, i bilo koji sličan pokušaj, propali su zbog jednostavne činjenice da sa strane hrvatske države, društva, pa i onih najtolerantnijih Hrvata koji učestvuju u domaćim političkim TV emisijama, pristiže nepobitni postulat, samoočevidna istina: prvo priznajte da ste krivi, pa ćemo se onda, možda, pomiriti. I mala deca su pametnija od ovoga, i to zato što ne brkaju državnu politiku sa individualnim međuljudskim odnosima. Jer, ko se ne seća onoga: „Mir, mir, mir, niko nije kriv”. Već predškolska deca osećaju da je prvi uslov pomirenja odustajanje od stava da neko ostaje kriv što, izgleda, izmiče ljudima i u mnogo starijem uzrastu. Nema duševnog mira ukoliko preostaje krivica, bilo da sam kriv ja bilo onaj drugi.

Psihološki proces pomirenja morao bi da podrazumeva odustajanje od obe krajnosti: sa jedne strane, od paranoidnog stava da su oni drugi neprijatelji i agresori, a ja ispravan; sa druge strane, od mazohističko-depresivne pozicije da je krivica samo na mojoj strani, što je izgleda rašireno obeležje Srba, i čiji intenzitet nesrazmerno naglo raste s približavanjem krugu dvojke. Pomirenje pretpostavlja ravnopravnost, pa makar i u zločinu, ako ne može biti nešto bolje; sve drugo je odnos pobeđenog i poraženog. I velike sile, koje su i u poslednje vreme oblikovale stanje na Balkanu po svom ukusu, takođe, dosledni su zastupnici širenja mira. Slično tome, lav i zebra bi se, kada bi to mogli, izjasnili u korist pomirenja, samo što se vizija tog mira na suprotstavljenim stranama njihovog odnosa pojavljuje u sasvim različitim formama: sa strane zebre, kao mirno trčkaranje i ispaša, a sa strane lava, kao mirno ležanje u hladovini sa ostacima zebre u stomaku. Kao što se vidi, individualno-psihološki pojam pomirenja „ne radi” ni na državnom (a kamoli međudržavnom) ni na životinjskom nivou nego samo u sferi stvarnosti koja je negde između: u međusobnim odnosima pojedinaca. Ako postoji, makar i implicitna, težnja države da ovde, uvođenjem individualno-psiholoških kategorija skriveno skine odgovornost sa sebe i prebaci je na doživljaj krivice kod pojedinca, onda je ona osuđena na neuspeh i odbačena u ponavljanim, koliko prostim, toliko tačnim izjavama običnih ljudi: „Ja se nisam svađao, pa nemam zašto ni da se mirim”.

Neuropsihijatar, Institut za mentalno zdravlje, Beograd