Srećno!

...I, opet se pitam da li ovo što pišem ima veze sa MOJIM ŽIVOTOM U INOSTRANSTVU?? Paaaa, možda i ima, nekako, onako, sa uspomenama! Davnih prošlovekovnih pedesetih iliti šezdesetih, bogami i sedamdesetih, na današnji dan DAN REPUBLIKE se znalo...ono ili kod kuće ili kod porodice, ili prijatelja....skup na sarmu, rusku salatu (obavezno) kako je to gorko zvučalo...mislim „ruska“ jer se znalo da se dva dana ne radi! Mi klinci smo, isto kao i 30-og aprila (pred prvi maj) jurili na Kališ da hvatamo čaure od "ispaljivanja" 28 plotuna iz
artiljerijskih oruđa...u čast Dana republike!

Oni roditelji, koji su bili "na liniji proletarijata" tadašnjeg mogli su svojoj deci da priušte i, bogami, i poneko parče pečenja pa možda i poneku baklavu ili tulumbu ili pak i šampitu iz tadašnje poslastičarnice „Ilić“ iliti „Korzo“ na ćošku Knez Mihajlove i 7. Jula! A mi, ostali klinci, čiji su roditelji bili obeleženi kao „reakcija“, imali smo čast da dobijemo po lušu, crveno-belu ili po neku šećernu tablu sa slikama tadašnjih zvezda Bobeka, Rajka Ognjanova, Beare...

U tadašnjem bioskopu „Kolarac“ (za nas klince najlepši bioskop na svetu) od ujutro su se vrteli Pastir Kostja, Bitka za Staljingrad i naši Kroz granje nebo i naravno obavezno "štivo" Kako se kalio čelik . Doduše, već tada smo više voleli Crvenog gusara ..ali....

Naravno, u školi, pred dvodnevni raspust, uvek su bile obavezne recitacije „Herojeva majka“, „S Titom naprijed“ itd... E, ako to "lepo" odrecituješ direktor škole ti podari i pionirsku maramu ali i zvezdu, petokraku. Doduše, zavisno od političkog opredeljenja pogotovu tate, kad dođeš kući, kuku i lele!!

Sutradan, sa školom se išlo npr. na Kališ zaboga da se pokazuje kako su partizani, hrabro, prešli Savu ili Dunav i zauzeli Beograd. Onda, naravno, obavezno u tadašnji Vojni muzej koji je, na otvorenom imao postavku Bitke na Neretvi zatim postavku partizanske bolnice ..itd. Uz ono, ko ne dođe, dobiće ukor!!

Kad sam, kao desetogodišnji dečak pitao našu učiteljicu VELIKU, GRANDIOZNU Veru Đajić zašto se nigde ne pominje ime mog strica koji je 1918. kao pukovnik Srpske vojske ušao u Beograd, posle Solunskog fronta, ona me je samo pomilovala po glavi...i šapnula ćuti dete, ko ti je to rekao??? Inače suprug moje pomenute učiteljice je bio tadašnji inspektor za prosvetu, a radi se o osnovnoj školi Đorđe Jovanović!

Zatim izuzetno smo se radovali (zamislite!) kad je marta meseca 1956. umro Moša Pijade. Pitate, zašto? Pa zato što je sahrana bila na Kališu a Tito i ostali su morali da prođu baš tuda, pored Paviljona Cvijete Zuzorić. I, zamislite...mi, tadašnji dečaci, uz svo tadašnje Titovo, Kardeljevo...i ostala obezbeđenja preko bedema jednostavno pređemo i odozgo gledamo sahranu, koja za nas nije ama baš ništa pretstavljala sem što nismo imali dva dana nastavu.

E, sada, zašto to pišem. Pa zato što ovde u ovoj zemlji ima puno praznika koji evo, svake godine Amerikanci proslavljaju. Nema pompe, slavi se i Dan Ujedinjenja i Dan Veterana ...itd. Ali, već sutradan se radi, normalno, bez neke naročite pompe! Jeste, bejasmo deca komunizma, deca Istoka koja su na decu „trulog zapada“ uvek gledala, zahvaljujući propagandi, kao na „decu kauboja“ koji uništavaju "jadne Indijance". Ali, ipak smo, već tada, žarko želeli da imamo bar trećerazredne farmerke, koje izblede, da imamo prave žvake...

No, nećemo o politici, zar ne? Svi smo bili a ima i sada klinaca koji teže nečemu ....možda boljem.

Uglavnom srećno svima, svoj deci, roditeljima, babama i dedama.... I naravno, svima koji su sad, eto, već  "trećem dobu" i koji čekaju ju na ..."poziv odozgo"...mislim... Srećni i 29-ti, Sveti Nikola, Božić (i jedan i drugi) i Nova godina i ... ma sve ostalo čega je u januaru mnogo!