Срећно!

...И, опет се питам да ли ово што пишем има везе са МОЈИМ ЖИВОТОМ У ИНОСТРАНСТВУ?? Паааа, можда и има, некако, онако, са успоменама! Давних прошловековних педесетих илити шездесетих, богами и седамдесетих, на данашњи дан ДАН РЕПУБЛИКЕ се знало...оно или код куће или код породице, или пријатеља....скуп на сарму, руску салату (обавезно) како је то горко звучало...мислим „руска“ јер се знало да се два дана не ради! Ми клинци смо, исто као и 30-ог априла (пред први мај) јурили на Калиш да хватамо чауре од "испаљивања" 28 плотуна из
артиљеријских оруђа...у част Дана републике!

Они родитељи, који су били "на линији пролетаријата" тадашњег могли су својој деци да приуште и, богами, и понеко парче печења па можда и понеку баклаву или тулумбу или пак и шампиту из тадашње посластичарнице „Илић“ илити „Корзо“ на ћошку Кнез Михајлове и 7. Јула! А ми, остали клинци, чији су родитељи били обележени као „реакција“, имали смо част да добијемо по лушу, црвено-белу или по неку шећерну таблу са сликама тадашњих звезда Бобека, Рајка Огњанова, Беаре...

У тадашњем биоскопу „Коларац“ (за нас клинце најлепши биоскоп на свету) од ујутро су се вртели Пастир Костја, Битка за Стаљинград и наши Кроз грање небо и наравно обавезно "штиво" Како се калио челик . Додуше, већ тада смо више волели Црвеног гусара ..али....

Наравно, у школи, пред дводневни распуст, увек су биле обавезне рецитације „Херојева мајка“, „С Титом напријед“ итд... Е, ако то "лепо" одрецитујеш директор школе ти подари и пионирску мараму али и звезду, петокраку. Додуше, зависно од политичког опредељења поготову тате, кад дођеш кући, куку и леле!!

Сутрадан, са школом се ишло нпр. на Калиш забога да се показује како су партизани, храбро, прешли Саву или Дунав и заузели Београд. Онда, наравно, обавезно у тадашњи Војни музеј који је, на отвореном имао поставку Битке на Неретви затим поставку партизанске болнице ..итд. Уз оно, ко не дође, добиће укор!!

Кад сам, као десетогодишњи дечак питао нашу учитељицу ВЕЛИКУ, ГРАНДИОЗНУ Веру Ђајић зашто се нигде не помиње име мог стрица који је 1918. као пуковник Српске војске ушао у Београд, после Солунског фронта, она ме је само помиловала по глави...и шапнула ћути дете, ко ти је то рекао??? Иначе супруг моје поменуте учитељице је био тадашњи инспектор за просвету, а ради се о основној школи Ђорђе Јовановић!

Затим изузетно смо се радовали (замислите!) кад је марта месеца 1956. умро Моша Пијаде. Питате, зашто? Па зато што је сахрана била на Калишу а Тито и остали су морали да прођу баш туда, поред Павиљона Цвијете Зузорић. И, замислите...ми, тадашњи дечаци, уз сво тадашње Титово, Кардељево...и остала обезбеђења преко бедема једноставно пређемо и одозго гледамо сахрану, која за нас није ама баш ништа претстављала сем што нисмо имали два дана наставу.

Е, сада, зашто то пишем. Па зато што овде у овој земљи има пуно празника који ево, сваке године Американци прослављају. Нема помпе, слави се и Дан Уједињења и Дан Ветерана ...итд. Али, већ сутрадан се ради, нормално, без неке нарочите помпе! Јесте, бејасмо деца комунизма, деца Истока која су на децу „трулог запада“ увек гледала, захваљујући пропаганди, као на „децу каубоја“ који уништавају "јадне Индијанце". Али, ипак смо, већ тада, жарко желели да имамо бар трећеразредне фармерке, које избледе, да имамо праве жваке...

Но, нећемо о политици, зар не? Сви смо били а има и сада клинаца који теже нечему ....можда бољем.

Углавном срећно свима, свој деци, родитељима, бабама и дедама.... И наравно, свима који су сад, ето, већ  "трећем добу" и који чекају ју на ..."позив одозго"...мислим... Срећни и 29-ти, Свети Никола, Божић (и један и други) и Нова година и ... ма све остало чега је у јануару много!