Gaspromsrbija

U sedištu kompanije „Fijat”, u Torinu, naprasno se upalila crvena lampica na delu mape na kome je ucrtana Srbija. Ucena Rusije da neće dozvoliti uvoz „Fijatovih” automobila iz Kragujevca ukoliko Srbija ne proda „Gaspromu” svoju „Naftnu industriju”, strateški partner srpska vlada protumačila je kao upozorenje. Naročito zbog toga što je torinski proizvođač automobila svoju odluku da gradi fabriku u Kragujevcu (a ne u Rumuniji) zasnovao i na tvrdnji Srbije da je od Rusije dobila obećanje da će imati status povlašćene nacije na ruskom tržištu.

Da li osim „Fijata” i Srbija ima potrebu da se bar malo zabrine nad poslovnom arogancijom i nepristojnom ucenom „bratske i prijateljske” zemlje, koja još preti da će nas tužiti i međunarodnim sudovima? I sve zbog toga što ne prihvatamo kolonijalnu poniznost i status gubernije u pregovorima o energetskom aranžmanu i što ne pristajemo da prodamo svoj realni strateški naftni resurs za imaginarni ruski gasovod.

Možda zato mediji u Beogradu rusku privrednu delegaciju ocenjuju kao „desant”. A nju je kao „artiljerijsku” pripremu najavio Jurij Buligin, direktor predstavništva Trgovinsko-industrijske komore Ruske Federacije u Srbiji, rečima: „Merkamo EPS, Aerodrom „Nikola Tesla”, Železnice, Beogradsku železničku stanicu, ’Mostogradnju’...”

Da li je to i najava da će kraj srpske privatizacije biti obeležen „invazijom” ruskog kapitala, kao što je početak bio rezervisan za američko-nemačko-austrijsko-grčko-slovenačko-italijanski (dakle, zapadni) kapital? Zašto se Srbija u drugoj fazi ekonomskih reformi i tranzicije okreće Rusiji i njenoj privredi? Da li zato što na „istoku” ima više kapitala? Zašto onda Srbija traži kredite od Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke za svoje strateške infrastrukturne projekte, a od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda za svoje makroekonomske potrebe.          

Jedan visoki srpski zvaničnik letos je na ekonomskom samitu u Sankt Peterburgu egzaltirano primetio „da su ruske potrebe i investicioni planovi u domenu energetike, infrastrukture, za železničke i putne mreže, u domenu poljoprivrede i građevine, uz Kinu, najveće u celom svetu za narednih deset godina, što je velika šansa i za Srbiju”.

Istina je da će ruske investicije (i kad „Gasprom” kupi NIS) biti tek oko milijardu evra, što je desetak odsto ukupnih stranih investicija u našoj zemlji. Problem je, međutim, što su te investicije koncentrisane u samo srce energetske bezbednosti zemlje – naftnu i gasnu oblast. A već citirani gospodin Buligin kaže da „interes za privatizaciju EPS-a bezuslovno postoji i da je prirodno da, zajedno s naftno-gasnim sektorom, elektroenergetika bude perspektiva za zajedničku saradnju”.

A poznato je u današnjem svetu da zemlja koja ne upravlja svojom energetskom bezbednošću nema ni državni suverenitet.