Dramatično svedočanstvo o našoj sadašnjosti

Milan Blanuša pripada generaciji umetnika koja se formirala krajem šezdesetih godina prošlog veka, edukovana na principima klasične slike i negovanju veštine crtanja – standardnim akademskim edukacijama tog doba. Svoju profesorku Ljubicu Cucu Sokić, u čijoj je klasi na Likovnoj akademiji i diplomirao, Blanuša je veoma cenio poštujući prirodu razlike njihovih poetskih diskursa. U tim formativnim godinama svakako je značajno njegovo umetničko usavršavanje u Nemačkoj, u Braunšvajgu, a kasnije i Frankfurtu na Majni. Stvaranje u drugoj sredini, na izvorima novih informacija i u zoni impulsa duhovnih srodnika Bekmana, Imendorfa i drugih, pojačalo je aktivizam Blanušine umetnosti. Usmeravajući sopstveni stvaralački potencijal ka putevima novog realizma, koji je u to vreme bio aktuelan i u krilu nove beogradske figuracije, po prirodi stvari, on u svom radu koristi i foto-predložak.

Profilišući stvaralačku individualnost zasnovanu na moćnom likovnom izrazu i upečatljivoj ikonografiji, nastajali su aktivistički pasaži dela koji nose dramatično svedočanstvo o kulturnim i društveno-političkim devijacijama vremena. Smatrao je da je najvažnija stvar u umetnosti istina, a da je umetnik slobodno biće, svest i savest svakog društva. Tako su paradoksi čoveka i sveta, sa izraženom egzistencijalnom mučninom, kao iskrena i duboka stvaralačka opsesija, ugrađeni u ovaj bogati vizuelni opus.

Osnovne osobine Blanušinog umetničkog karaktera – superiorno vladanje crtežom, uzdržani odnos prema boji i njenoj zavodljivosti, dokumentarnost prizora u postojanoj figuraciji uz disciplinovani i predani rad obeležili su njegov opus. Bio je radoholik koji traži umetničku samoću. Na koricama Blanušine monografije iz 2009. godine ispod imena umetnika piše: crteži, slike, terakote, grafike; u ovim zajedničkim idejnim i problemskim zonama umrežen je stvaralački kod koji sublimira moć celovitosti ove četiri likovne discipline.

Ekspresivnom gestualnošću, superiornim crtežom, energijom sugestivne forme, ubedljivim kompozicionim rešenjima i kvalitetom slikarske materije, Blanuša je dostigao vrh umetničke zrelosti. Istaknuti akter umetničke scene tokom šest decenija prolazio je više stvaralačkih faza, ali sve su sačuvale uglačanost ideje, problema i materijalizacije.

Tokom osamdesetih Blanušin „čovek u odelu” birokrata je u fokusu rada. Nije li ovo pokušaj bekstva urbanog čoveka zarobljenog konvencijama u vremenu naglašene alijenacije i odijuma ili su ovi radovi fragmenti velikog scenarija o tajnom životu jedinke. U kadriranoj kompozicionoj shemi svoj neprestani duel vode žena i muškarac, glavni akteri Blanušine slikarske drame. Usamljenost Bejkonove figure ili erotski dodir frustriranih polova Bertolučijevog „Poslednjeg tanga u Parizu” samo su neke od asocijacija u ovoj likovnoj igri erosa i tanatosa. Grč tela u klaustrofobičnom prostoru potencira tajno, skriveno, mučno.

U tom kontekstu može se govoriti o naglašenoj angažovanosti Blanušine slikarske poruke. Sam autor je ovu dominantnu slikarsku temu u svojim novim radovima objasnio: „Moć, vlast, birokratija se izražavaju i kroz simboličnu odvratnost obučenog muškarca prema obnaženoj ženi. U ovakvom odnosu se ne može govoriti samo o erotičnosti već pre svega o upotrebi erosa i o njegovim agresivnim značenjima.”

Provokativni naslov grafičkog projekta Milana Blanuše „Gde si sa svojom umetnošću, kolega?” posvećenog Imendorfu može se razumeti i kao pitanje koje intelektualna elita 20. veka, kao testamentarni apel, predaje generaciji koja kreira 21. vek. Blanuša je u stvaralačkoj i životnoj zrelosti, kada su dileme o mogućem i nemogućem sve veće a njegov novi rad je potaknut još žešćim pitanjima socijalnog konteksta i stvaranja, zamkama estetskih i političkih dogmi, slavom istinskih i pseudojubileja i zlo/upotrebi u politici, kulturi i njihovim manifestacijama moći. Nalazio je prototip u Bekmanu, koji postaje metafora izgnanstva, slutnje ljudskog stradanja i patnje. „Moj stav je da umetnik mora da bude dosledan svom ubeđenju”, govorio je.

Oslobođen medijskih konvencija lako je prelazio granice i savlađivao iskušenja.

Ilustracija razbijanja konvencije medija je i rad u umetničkoj grafici gde umesto klasične suve igle koristi brusilicu koja više odgovara ekspresiji njegovog gesta, a matrica i ploče zajedno su na izložbi eksponirane.

Potonjih godina posvetio se vajarstvu u Teri u Kikindi, oživljavajući svoje birokrate sa crteža i slika, u elokventnu skulptorsku formu koja je još jedan autorski doprinos kulturnoj sceni.

I deveta decenija je bila sudbonosna na ovim prostorima. Posle više od 20 godina predstavljen je Blanušin rad nastajao od marta do juna 1999, svojevrsna personalna elaboracija olujnih meseci u vreme NATO bombardovanja Srbije. Monumentalna geometrijska struktura crteža sa tekstualnim zapisima reči u slici na nemačkom i engleskom jeziku – munja, nebo, magla, san… – postale su damari stanja u kome su supstance životne energije i identiteta bile ugrožene.

Milan Blanuša pripada prvim generacijama koje su formirale slikarski departman na Akademiji u Novom Sadu, gde je bio omiljeni profesor. Od 1976. je prošao sva akademska zvanja do profesora emeritusa. Obrazovan, inteligentan, talentovan, introvertan i radan bio je uzorni profesionalac i dobar prijatelj. Sebe je smatrao građaninom sveta stvarajući u Beogradu, Vršcu i Novom Sadu.

Blanušin rad je pratila referentna kritika a laureat je i više relevantnih nagrada – među njima za crtež na 14. Bijenalu u Aleksandriji 1982, „Politikine” nagrade 2001, Prve nagrade na Bijenalu grafike 1997. u Beogradu… Jedan od subverzivnih radova nagrađenih Velikim pečatom je „Belgrade by night”, znak protestnih akcija iz 2000. godine.

Stvaralački opus Milana Blanuše predstavlja dramatično svedočanstvo o našoj sadašnjosti, mada bi pesnik poentirao da je život ozbiljna stvar, i pun i lep mehur u vremenu.