Globalni talas otkaza

Svaku recesiju prate talasi otpuštanja. Tako je oduvek bilo, tako jeste, tako će izgleda i ubuduće biti. Nevolja je u tome što se matrica otpuštanja zaposlenih (u svetu i kod nas) preterano relativizuje, a zatim po nekom čudnom automatizmu i normalizuje. Bilo kako bilo, izgleda da se globalna zabrinutost zbog mogućih destabilizujućih efekata masovnih otpuštanja (prvenstveno po kapital) postepeno prenosi i na lokalne nivoe. U trenutku kad se globalni talas otkaza opasno nadvio nad Srbijom oglasio se njen predsednik izjavom da država treba da se okrene odbrani radnih mesta. Tadićeva izjava ohrabruje, ali i otvara dodatna pitanja na koja bi trebalo pružiti nedvosmislene odgovore. Može li se, primera radi, danas u Srbiji sprečiti otpuštanje zaposlenih bez prethodno ostvarenog kompromisa između kapitala i rada? Može li se uspostaviti istinski kompromis između kapitala i rada bez sindikalnog jedinstva okrenutog opštem dobru? Može li se, s druge strane, ostvariti sindikalno jedinstvo bez prethodno regulisane radne i socijalne sfere? Mogu li se socijalna i radna sfera temeljno regulisati bez posredujuće i prijateljske ruke države? Može li se ruka države smatrati prijateljskom ukoliko prethodno nije uspela da razdvoji političku od ekonomske moći? Može li, najzad, uopšte doći do razgraničenja političke i ekonomske moći bez istovremenog uklanjanja korupcije i nepotizma iz samih državnih temelja? Može li se, dakle, nešto zaista učiniti po pitanju odbrane radnih mesta u Srbiji? Može, ukoliko snažno zasečemo u socijalnu srž problema!

Srbija je društvo uokvireno nezaposlenošću i radom za minimalac! Srbija je društvo koje ne pruža svima (koji to hoće) mogućnost da rade. Srbija je društvo u kojem se zaposlenima neprestano maše šut kartom ispred nosa! Srbija je zemlja u kojoj nesigurno radno mesto poprima konture normalne i samorazumljive društvene pojave! Srbija je radom na vlastitoj periferizaciji u startu minirala bilo kakav pokušaj ostvarivanja istinskog kompromisa između kapitala i rada. Može li se kolektivni ugovor o radu, koji su sklopili sindikati i poslodavci, ozbiljno sprovoditi u praksi kada su zakonske odredbe toliko rastegljive da poslodavcima omogućavaju slobodnu interpretaciju istih, često na štetu zaposlenih. Primera radi, član 179. Zakona o radu daje mogućnost poslodavcu da zaposlenom uruči otkaz na osnovu objektivnih, ali i subjektivnih procena (ukoliko dođe do smanjenja obima posla ili ukoliko je nezadovoljan ponašanjem zaposlenog). Nezgoda je u tome što se procene poslodavaca katkad temelje na ličnim kapricima od čijeg destruktivnog dejstva zaposlene može zaštititi jedino prijateljska ruka države. Država,međutim, svojim kooperativnim nemešanjem u tržišne aktivnosti samo podgreva atmosferu u kojoj se poslodavci osećaju potpuno nesputani u fleksibilnom nadmudrivanju zaposlenih. Ako se tome doda slaba efikasnost inspekcije rada na terenu, odnosno usredsređenost pravosudnih organa na neuobičajeno spora rešavanja ionako malog broja radničkih prijava protiv neodgovornih poslodavaca, onda ne treba preterano da čudi zbog čega se mobing vrlo dobro zapatio na ovim prostorima.

Kako ljudi u Srbiji mogu imati osećaj sigurnosti i samopoštovanja kada se nalaze na dvostrukoj vetrometini? Produvavaju ih lokalni vetrovi partitokratije, nepotizma, korupcije, nezaposlenosti, otkaza, kreditne zavisnosti, ali i globalni recesioni vetrovi koji dodatno stvaraju sveopšti osećaj nesigurnosti. Može li se u takvim okolnostima govoriti o jednakim šansama i mogućnostima da se posao zadrži, odnosno dobije? Može li se, primera radi, govoriti o fer startu kada glavne kanale uzlazne pokretljivosti predstavljaju rodbinske, odnosno partijske veze? Može li se, na kraju krajeva, govoriti o očuvanju radnih mesta kada je državna strategija privlačenja mobilnog kapitala posredno povezana sa redukovanjem istih? Može li se?

sociolog