Indijanci slave Božić

Petak, 26. decembar 2008.
Osvanulo je hladno jutro nakon Božića i moja američka porodica i ja uputili smo se u obližnji rezervat da vidimo kako izgleda Bufalov poslebožićni ples. Indijansko selo, izgledalo je baš kao iz priča, a sliku su kvarili mnogobrojni džipovi i ljudi poput mene odeveni u farmerke. Naši domaćini bili su porodični prijatelji, domorodci koji u ovom selu imaju vikendicu u koju povremeno dolaze. Kako ni savremeni Indijanci ne mogu bez struje, atmosferu je bukom narušavao agregat. Ušli smo u kuću i na dugom putu do trpezarije posmatrao sam indijanske tapiserije i slike predaka na zidovima.

„Dakle, je li taj ples koji ćemo danas gledati nešto kao molitva vašim bogovima?“, upitao sam ljubaznog domaćina. Američka majka me je diskretno pogledala, a ljubazni domaćin iza kojeg smo išli okrenuo se i isto tako ljubazno mi odgovorio:

„Mi imamo jednog Boga i njegovog svetog sina, koje smo juče slavili i za koje se danas molimo“. Ušli smo u trpezariju. U uglu prostorije stajala je božićna jelka, iznad stola slika Tajne večere, a na zidu iza mene, velika tapiserija sa likom Isusa Hrista, kome su, neuobičajeno, u kosi bile dve peruške.

Hrišćanstvo je stvarno uzelo maha, rekao sam sebi. Oko mene su domorodci, koji se na filmovima ne mole Isusu za dobru godinu, već svojim bogovima. Gde su nestali indijanski bogovi i ko ih je oterao? Ostao je samo jezik. Dok sam jeo neku čudnu, ali ukusnu vrstu hleba, prisluškivao sam razgovor dve bake. Iako obe znaju da govore indijanski jezik pričale su na engleskom, zanimljivio. Pričale su o tome kako njihovi unuci ne žele da pričaju ,,maternji’’ jezik, i kako im je žao što taj jezik polako izumire. Ista ona sila koja je oterala vaše bogove, oteraće i vaš jezik, pomislio sam. A onda je, zastrašujuće, kao da čita moje misli jedna od dve bake rekla:

„Ista sila koja je oterala naše bogove oteraće i naš jezik. Šta možemo mi tu da uradimo? Ništa. Da sedimo i gledamo, kao što je moja majka gledala mene kako se molim Hristu.“

- Au!, izustio sam nesvesno. Svi razgovori su se na čas prekinuli i svi su pogledali u mene. Duga i neprijatna tišina je trajala i trajala.(/slika2)
„Nisam navikao na ljutu hranu“, pokušao sam da se ,,izvučem’’. Potom su svi pogledali u moj tanjir, a ,,majka’’ mi je skrenula pažnju da ništa od hrane koju jedem nije ljuto. Na moju sreću, nasmejali su se, i nastavili da jedu. Kasnije sam se upoznao sa ostatkom porodice - domaćinom, a tu se našao i jedan dečko koji me je, kada sam objasnio da Srbija nije Sibir, već deo nekadašnje Jugoslavije, upitao da li je to ta, neka mala zemlja iz koje dolazi dosta košarkaša?

Nakon upoznavanja, uputili smo se ka centru sela, gde se održava svečanost, Bufalov ples. Dok smo prolazili pored niskih kuća, sa kojih su se bez stida viorile američke zastave, razmišljao sam o poznatim jugoslovenskim košarkašima i domorodcu koji je čuo za njih, i tako pokušavao da skrenem misli sa neprijatne situacije za trpezom, koja me je morila. Dok sam se, kao i obično, upletao u spostvene misli, ušetali smo u ,,ring’’. Dobačeno mi je ćebe i po uzoru na ostale uvio sam se u njega i seo na zemlju. Napravili smo, tako sedeći, veliki krug. Još dok je trajala tišina pre nego što će vrač ušetati, osetio sam da me ljudi gledaju. Tek sam tada primetio da sam jedini belac, kao Džon Smit. Neprijatni osećaj prekinuo je poglavica, koji je ušetao u krug. Utrčala je još nekolicina igrača i svirači i ples je počeo. Sve je izgledalo kao na filmu. Povremeno mi je kroz glavu prolazilo, kome se mole? ali to nije narušavalo oduševljenje.

A onda se moja dobra percepcija poigrala sa mojom impresijom. Zagledan u vrača, spustio sam pogled na njegovu, tradicionalnu, kožnu obuću. Tu nešto nije na svom mestu, činilo mi se, a kada se približio, shvatio sam.

Vrač nosi Adidas čarape!  

(sledeći nastavak 11. januara)