Индијанци славе Божић

Петак, 26. децембар 2008.
Освануло је хладно јутро након Божића и моја америчка породица и ја упутили смо се у оближњи резерват да видимо како изгледа Буфалов послебожићни плес. Индијанско село, изгледало је баш као из прича, а слику су кварили многобројни џипови и људи попут мене одевени у фармерке. Наши домаћини били су породични пријатељи, домородци који у овом селу имају викендицу у коју повремено долазе. Како ни савремени Индијанци не могу без струје, атмосферу је буком нарушавао агрегат. Ушли смо у кућу и на дугом путу до трпезарије посматрао сам индијанске таписерије и слике предака на зидовима.

„Дакле, је ли тај плес који ћемо данас гледати нешто као молитва вашим боговима?“, упитао сам љубазног домаћина. Америчка мајка ме је дискретно погледала, а љубазни домаћин иза којег смо ишли окренуо се и исто тако љубазно ми одговорио:

„Ми имамо једног Бога и његовог светог сина, које смо јуче славили и за које се данас молимо“. Ушли смо у трпезарију. У углу просторије стајала је божићна јелка, изнад стола слика Тајне вечере, а на зиду иза мене, велика таписерија са ликом Исуса Христа, коме су, неуобичајено, у коси биле две перушке.

Хришћанство је стварно узело маха, рекао сам себи. Око мене су домородци, који се на филмовима не моле Исусу за добру годину, већ својим боговима. Где су нестали индијански богови и ко их је отерао? Остао је само језик. Док сам јео неку чудну, али укусну врсту хлеба, прислушкивао сам разговор две баке. Иако обе знају да говоре индијански језик причале су на енглеском, занимљивио. Причале су о томе како њихови унуци не желе да причају ,,матерњи’’ језик, и како им је жао што тај језик полако изумире. Иста она сила која је отерала ваше богове, отераће и ваш језик, помислио сам. А онда је, застрашујуће, као да чита моје мисли једна од две баке рекла:

„Иста сила која је отерала наше богове отераће и наш језик. Шта можемо ми ту да урадимо? Ништа. Да седимо и гледамо, као што је моја мајка гледала мене како се молим Христу.“

- Ау!, изустио сам несвесно. Сви разговори су се на час прекинули и сви су погледали у мене. Дуга и непријатна тишина је трајала и трајала.(/slika2)
„Нисам навикао на љуту храну“, покушао сам да се ,,извучем’’. Потом су сви погледали у мој тањир, а ,,мајка’’ ми је скренула пажњу да ништа од хране коју једем није љуто. На моју срећу, насмејали су се, и наставили да једу. Касније сам се упознао са остатком породице - домаћином, а ту се нашао и један дечко који ме је, када сам објаснио да Србија није Сибир, већ део некадашње Југославије, упитао да ли је то та, нека мала земља из које долази доста кошаркаша?

Након упознавања, упутили смо се ка центру села, где се одржава свечаност, Буфалов плес. Док смо пролазили поред ниских кућа, са којих су се без стида виориле америчке заставе, размишљао сам о познатим југословенским кошаркашима и домородцу који је чуо за њих, и тако покушавао да скренем мисли са непријатне ситуације за трпезом, која ме је морила. Док сам се, као и обично, уплетао у споствене мисли, ушетали смо у ,,ринг’’. Добачено ми је ћебе и по узору на остале увио сам се у њега и сео на земљу. Направили смо, тако седећи, велики круг. Још док је трајала тишина пре него што ће врач ушетати, осетио сам да ме људи гледају. Тек сам тада приметио да сам једини белац, као Џон Смит. Непријатни осећај прекинуо је поглавица, који је ушетао у круг. Утрчала је још неколицина играча и свирачи и плес је почео. Све је изгледало као на филму. Повремено ми је кроз главу пролазило, коме се моле? али то није нарушавало одушевљење.

А онда се моја добра перцепција поиграла са мојом импресијом. Загледан у врача, спустио сам поглед на његову, традиционалну, кожну обућу. Ту нешто није на свом месту, чинило ми се, а када се приближио, схватио сам.

Врач носи Адидас чарапе!  

(следећи наставак 11. јануара)