Lobiranje

Pa šta ako Željko Mitrović hoće da lobira u Skupštini Srbije protiv jednog od medijskih zakona.

Da li je možda uvredio skupštinu ili poslanike? Nije. Vebsterov rečnik tvrdi da je lobiranje „obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na zakonodavstvo”, a Enciklopedija Britanika da je lobiranje pokušaj da se utiče na odluku ministara. Mitrović je, kako knjiga kaže, izabrao pravo mesto da radi u svoju korist.

Da li je lobiranje u Srbiji zabranjeno? Nije! A ako nije zabranjeno, znači da je dozvoljeno.

Dozvoljeno je i da se lobira protiv idealnog zakona, ako takav postoji. Neko, bilo ko, ima pravo da misli da zakon ipak nije idealan ili da, iako je idealan, smeta njegovim interesima. Da bi zaštitio sebe, svako ima pravo da se angažuje da poslanici ne izglasaju zakon zbog koga će on zarađivati i dinar manje čak i ako će celo društvo postati bogatije.

Svi lobiraju. Amerika od 1946. ima zakon o lobiranju. Srbija je od jula 2006. godine mesečno plaćala 60.000 dolara američkoj agenciji „Barbur, Grifit i Rodžers” da lobira za interese Beograda. (Istu agenciju je plaćao i Mitrović kako bi u Americi ostvario sopstvene interese.) U Briselu, lobističkoj prestonici Evrope, Srbija ima tri od 3.000 lobističkih kancelarija (Hrvatska pet, Slovenija dve, Mađarska sedam...).

U čemu je onda problem s Mitrovićevom najavom lobiranja? Pre svega u činjenici da je u Srbiji lobiranje sinonim za korupciju, i to mnogo više nego „veze i poznanstva”. Srbija ispreda priče bez dokaza da Mitrović „drži” bar tri nacionalne televizije i da je do toga došao podmićivanjem, iako on ponavlja da je vlasnik samo jedne i još samo pet odsto druge i da su mu čiste ruke. Obraćajući se Srbiji koja ispreda priče, lider naprednjaka Tomislav Nikolić je upitao: „Čime će (Mitrović) da ubeđuje poslanike – novcem ili argumentima, ili je, možda, novac najbolji argument?”

Odgovor je jednostavan: može i novcem i argumentima, dozvoljeno je i jedno i drugo. I u Srbiji je možda moguće, iako je to teško zamisliti, da neki poslanički klub sasluša lobistu i da mu kaže: „Vaši stavovi se slažu s našom politikom, zastupaćemo ih u skupštini – besplatno”. U tom slučaju ni lobista, ni klub neće imati problem s lobiranjem.

Lakše je zamisliti drugu situaciju – da poslanička grupa uzme novac za zastupanje interesa biznismena, sportiste, nevladine organizacije. U drugom slučaju problem s moralom, ne i sa zakonom, imaće poslanička grupa, mnogo više od onoga koji joj je novac ponudio.

Lobiranje je problem kad se na taj način, svesno ili ne, krši propis, ako neko, na primer, postane vlasnik svih radnji u gradu podmićivanjem ili koristeći besplatnu pomoć šurnjaje.

Zato Mitrović ima pravo da lobira, mediji da izveštavaju kako on to radi, javnost da izriče moralne ocene, tužilaštvo da proverava, sud da sudi.