Лобирање

Па шта ако Жељко Митровић хоће да лобира у Скупштини Србије против једног од медијских закона.

Да ли је можда увредио скупштину или посланике? Није. Вебстеров речник тврди да је лобирање „обраћање члановима парламента у намери да се утиче на законодавство”, а Енциклопедија Британика да је лобирање покушај да се утиче на одлуку министара. Митровић је, како књига каже, изабрао право место да ради у своју корист.

Да ли је лобирање у Србији забрањено? Није! А ако није забрањено, значи да је дозвољено.

Дозвољено је и да се лобира против идеалног закона, ако такав постоји. Неко, било ко, има право да мисли да закон ипак није идеалан или да, иако је идеалан, смета његовим интересима. Да би заштитио себе, свако има право да се ангажује да посланици не изгласају закон због кога ће он зарађивати и динар мање чак и ако ће цело друштво постати богатије.

Сви лобирају. Америка од 1946. има закон о лобирању. Србија је од јула 2006. године месечно плаћала 60.000 долара америчкој агенцији „Барбур, Грифит и Роџерс” да лобира за интересе Београда. (Исту агенцију је плаћао и Митровић како би у Америци остварио сопствене интересе.) У Бриселу, лобистичкој престоници Европе, Србија има три од 3.000 лобистичких канцеларија (Хрватска пет, Словенија две, Мађарска седам...).

У чему је онда проблем с Митровићевом најавом лобирања? Пре свега у чињеници да је у Србији лобирање синоним за корупцију, и то много више него „везе и познанства”. Србија испреда приче без доказа да Митровић „држи” бар три националне телевизије и да је до тога дошао подмићивањем, иако он понавља да је власник само једне и још само пет одсто друге и да су му чисте руке. Обраћајући се Србији која испреда приче, лидер напредњака Томислав Николић је упитао: „Чиме ће (Митровић) да убеђује посланике – новцем или аргументима, или је, можда, новац најбољи аргумент?”

Одговор је једноставан: може и новцем и аргументима, дозвољено је и једно и друго. И у Србији је можда могуће, иако је то тешко замислити, да неки посланички клуб саслуша лобисту и да му каже: „Ваши ставови се слажу с нашом политиком, заступаћемо их у скупштини – бесплатно”. У том случају ни лобиста, ни клуб неће имати проблем с лобирањем.

Лакше је замислити другу ситуацију – да посланичка група узме новац за заступање интереса бизнисмена, спортисте, невладине организације. У другом случају проблем с моралом, не и са законом, имаће посланичка група, много више од онога који јој је новац понудио.

Лобирање је проблем кад се на тај начин, свесно или не, крши пропис, ако неко, на пример, постане власник свих радњи у граду подмићивањем или користећи бесплатну помоћ шурњаје.

Зато Митровић има право да лобира, медији да извештавају како он то ради, јавност да изриче моралне оцене, тужилаштво да проверава, суд да суди.