Kultni status štiti knjižare

Samo dve nedelje nakon što je Loran Movinje dobio Gonkurovu nagradu, u novembru 2025, gostovao je u pariskoj knjižari „Magnetska polja” („Les champs magnetiques”). Ništa neobično za Pariz, u kojem knjižare i dalje imaju kultni status, ali za nas je zanimljiva činjenica da je vlasnica ove knjižare iz Srbije – Marija Šekarić Meres koja drži do aktuelnosti i dobre ponude u svojoj radnji.

– Manji prostor, prepun knjiga – opisuje svoju knjižaru njena vlasnica za one koji je nisu posetili, a koju je nazvala po istoimenoj knjizi što je obeležila rođenje nadrealizma.  Preciznije, na prostoru od 50 kvadratnih metara, u 12. pariskom arondismanu, u blizini Trga Nasion, smešteno je od 12 do 13.000 knjiga.

– Knjižara je ovde mnogo više od trgovine. Ona je na neki način centar kulturnog života u Francuskoj – kaže na početku razgovora za nas list Marija Šekarić Meres i objašnjava da njena radnja ima status nezavisne knjižare, što znači da finansijski ne zavisi ni od jedne izdavačke kuće, niti druge institucije.

– Ja sama odlučujem koje knjige kupujem, izlažem i preporučujem. Imamo širok izbor. Proza, poezija, literatura iz oblasti umetnosti, sociologije, filozofije, istorije, pozorišta, književnost za decu, grafički roman... Sve je prisutno. Za vašu informaciju, u Parizu ima oko 320 nezavisnih knjižara, a u Francuskoj malo više od 3.000 – dodaje i naglašava da njena knjižara, osnovana inače u martu 2018. godine, ima oznaku LIR (Libraire independante de reference), to jest oznaku referentne nezavisne knjižare, koju daje Ministarstvo kulture Francuske za kvalitet rada, izbora knjiga i književnih večeri.

U proseku se u „Magnetskim poljima” organizuju dve do tri književne večeri mesečno, koje su besplatne za publiku ali od osoblja knjižare zahtevaju mnogo priprema i sate rada da bi ih korektno pripremili.

– Knjižar intervjuiše pisca, a pre književne večeri komunicira na društvenim mrežama i u knjižari da bi okupio maksimalan broj čitalaca. U mojoj knjižari su gostovali mnogi važni francuski pisci među kojima su, osim ovogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade Lorana Movinjea, i drugi koji su poneli to priznanje kao što su Žerom Ferari, Mari Ndiaj, kao i dobitnica Gonkurove nagrade srednjoškolaca i priznanja Gonkurov izbor studenata Srbije Než Sino. Pominjem one koji su prevedeni na srpski. Gostovali su i pisci iz Srbije ili regiona Dragan Velikić, Jurica Pavičić, te francuska književnica Jakuta Alikavazović čiji roditelji su jugoslovenskog porekla (majka iz Bosne, otac iz Crne gore). Te književne večeri su jako važne, jer stavljaju knjižare u centar književnog, kulturnog života. Poslednjih par godina organizujem književne večeri u saradnji sa univerzitetom Sorbona koja dodatno obogaćuje kulturni program knjižare.

Zanimljivo je da naša dijaspora inače brojna u Francuskoj, ne zna, kako tvrdi naša sagovornica, da ova knjižara postoji.

– Pokušala sam da uspostavim kontakt sa našim kulturnim centrom u Parizu, ali mi nikada nisu odgovorili. Međutim, čitaoci koji se interesuju za balkansku književnost dolaze sve više i više u knjižaru, jer na njenom sajtu vide da su knjige koje ih zanimaju prisutne.

Marija Šekarić Meres je poreklom iz Ivanjice, studirala je francuski jezik i posle studija neko vreme radila kao profesorka francuskog u Beogradu. Zahvalna je profesoru iz gimnazije Milenku Šmakiću koji je u njoj probudio interesovanje za francuski jezik, kao i, kako kaže,

„divnim profesorima beogradskog univerziteta kojima mnogo duguje”. Krajem 2000. godine napustila je Srbiju i otišla u Pariz. Nošena željom da radi u svetu kulture, u početku svog boravka u Francuskoj bilo joj je najlogičnije da radi u knjižari sve dok nije osnovala sopstvenu, uz, kako naglašava, veliku pomoć muža i dece.

Kad je reč o kupovini knjiga, promet je i dalje dobar u francuskim knjižarama, kaže naša sagovornica, mada je potražnja za knjigama „u papiru” u blagom padu, ali ne zbog elektronskih izdanja knjiga, već zbog društvenih mreža na kojima ljudi provode mnogo vremena na uštrb čitanja. Elektronska izdanja knjiga stagniraju ili kompletiraju papirnu verziju, dodaje.

Međutim, generalno nije uvek lako finansijski, jer uprkos tome što knjižare i dalje imaju kultni status u Francuskoj, činjenica je da su to trgovine sa najmanjim profitom čak i u ovoj zemlji.

– Ali u Francuskoj postoji zakon o ceni knjiga. Cenu određuje izdavač i svi moraju prodavati knjige po istoj ceni. Taj zakon štiti i nezavisne knjižare i nezavisne kreativne izdavačke kuće koje ne objavljuju bestselere već kreativnu i manje komercijalnu literaturu. Te izdavačke kuće postoje zahvaljujući nezavisnim knjižarama, a naše nezavisne knjižare imaju svoju specifičnost zahvaljujući produkciji tih izdavačkih kuća. Takvo funkcionisanje je finansijski komplikovano ali opstaje. Niko se ne može obogatiti u ovom poslu, ali to niko i ne očekuje. Plate su skromne, a razne subvencije ( male ali bitne) postoje i pomažu pri osnivanju knjižara – objašnjava Marija Šekarić Meres.

Dodaje da njena knjižara dobro funkcioniše, čak mnogo bolje nego što je mogla da zamisli, ali da je potrebno mnogo ulaganja da bi sve tako teklo. Upravo pred praznike provodila je po deset sati u radnji.

– U Francuskoj izlazi mnogo novih knjiga – oko 480 romana između 15. avgusta i kraja septembra, i oko 400 romana u januaru. To su bitni momenti ali nove knjige stižu cele godine u tri dana u nedelji, sa pauzom u decembru i julu.

Sva ta nova dela treba dobro proučiti nekoliko meseci unapred, odabrati šta uzimam a šta ne i u kojoj količini. Knjige treba čitati unapred da bismo mogli da ih preporučujemo čitaocima koji to očekuju od nas. Onda treba odabrati mesto za svaku knjigu, napisati komentare na dela koja želimo da preporučimo, odlučiti svake večeri koju od prodatih knjiga ponovo kupujemo ili ne. Izbor knjiga, njihovo mesto na policama, stolovima, sve je strateška odluka, ništa nije slučajno – objašnjava.

Ipak, tvrdi da sve to – biti prisutan, slušati zahteve čitalaca i davati im preporuke, širiti entuzijazam i ljubav prema nekim knjigama, otkriti nove pisce, podržavati zahtevne i manje komercijalne izdavačke kuće, iznenaditi čitaoce, dati im osećaj da izlaze iz knjižare duhovno bogatiji – čini ovaj posao divnim. Pa makar i dalje vikende provodila u čitanju, a leti – kada dolazi u Srbiju na dve tri nedelje – i dalje nosila najmanje desetak knjiga!