Култни статус штити књижаре

Само две недеље након што је Лоран Мовиње добио Гонкурову награду, у новембру 2025, гостовао је у париској књижари „Магнетска поља” („Les champs magnetiques”). Ништа необично за Париз, у којем књижаре и даље имају култни статус, али за нас је занимљива чињеница да је власница ове књижаре из Србије – Марија Шекарић Мерес која држи до актуелности и добре понуде у својој радњи.

– Мањи простор, препун књига – описује своју књижару њена власница за оне који је нису посетили, а коју је назвала по истоименој књизи што је обележила рођење надреализма.  Прецизније, на простору од 50 квадратних метара, у 12. париском арондисману, у близини Трга Насион, смештено је од 12 до 13.000 књига.

– Књижара је овде много више од трговине. Она је на неки начин центар културног живота у Француској – каже на почетку разговора за нас лист Марија Шекарић Мерес и објашњава да њена радња има статус независне књижаре, што значи да финансијски не зависи ни од једне издавачке куће, нити друге институције.

– Ја сама одлучујем које књиге купујем, излажем и препоручујем. Имамо широк избор. Проза, поезија, литература из области уметности, социологије, филозофије, историје, позоришта, књижевност за децу, графички роман... Све је присутно. За вашу информацију, у Паризу има око 320 независних књижара, а у Француској мало више од 3.000 – додаје и наглашава да њена књижара, основана иначе у марту 2018. године, има ознаку LIR (Libraire independante de reference), то јест ознаку референтне независне књижаре, коју даје Министарство културе Француске за квалитет рада, избора књига и књижевних вечери.

У просеку се у „Магнетским пољима” организују две до три књижевне вечери месечно, које су бесплатне за публику али од особља књижаре захтевају много припрема и сате рада да би их коректно припремили.

– Књижар интервјуише писца, а пре књижевне вечери комуницира на друштвеним мрежама и у књижари да би окупио максималан број читалаца. У мојој књижари су гостовали многи важни француски писци међу којима су, осим овогодишњег добитника Гонкурове награде Лорана Мовињеа, и други који су понели то признање као што су Жером Ферари, Мари Ндиај, као и добитница Гонкурове награде средњошколаца и признања Гонкуров избор студената Србије Неж Сино. Помињем оне који су преведени на српски. Гостовали су и писци из Србије или региона Драган Великић, Јурица Павичић, те француска књижевница Јакута Аликавазовић чији родитељи су југословенског порекла (мајка из Босне, отац из Црне горе). Те књижевне вечери су јако важне, јер стављају књижаре у центар књижевног, културног живота. Последњих пар година организујем књижевне вечери у сарадњи са универзитетом Сорбона која додатно обогаћује културни програм књижаре.

Занимљиво је да наша дијаспора иначе бројна у Француској, не зна, како тврди наша саговорница, да ова књижара постоји.

– Покушала сам да успоставим контакт са нашим културним центром у Паризу, али ми никада нису одговорили. Међутим, читаоци који се интересују за балканску књижевност долазе све више и више у књижару, јер на њеном сајту виде да су књиге које их занимају присутне.

Марија Шекарић Мерес је пореклом из Ивањице, студирала је француски језик и после студија неко време радила као професорка француског у Београду. Захвална је професору из гимназије Миленку Шмакићу који је у њој пробудио интересовање за француски језик, као и, како каже,

„дивним професорима београдског универзитета којима много дугује”. Крајем 2000. године напустила је Србију и отишла у Париз. Ношена жељом да ради у свету културе, у почетку свог боравка у Француској било јој је најлогичније да ради у књижари све док није основала сопствену, уз, како наглашава, велику помоћ мужа и деце.

Кад је реч о куповини књига, промет је и даље добар у француским књижарама, каже наша саговорница, мада је потражња за књигама „у папиру” у благом паду, али не због електронских издања књига, већ због друштвених мрежа на којима људи проводе много времена на уштрб читања. Електронска издања књига стагнирају или комплетирају папирну верзију, додаје.

Међутим, генерално није увек лако финансијски, јер упркос томе што књижаре и даље имају култни статус у Француској, чињеница је да су то трговине са најмањим профитом чак и у овој земљи.

– Али у Француској постоји закон о цени књига. Цену одређује издавач и сви морају продавати књиге по истој цени. Тај закон штити и независне књижаре и независне креативне издавачке куће које не објављују бестселере већ креативну и мање комерцијалну литературу. Те издавачке куће постоје захваљујући независним књижарама, а наше независне књижаре имају своју специфичност захваљујући продукцији тих издавачких кућа. Такво функционисање је финансијски компликовано али опстаје. Нико се не може обогатити у овом послу, али то нико и не очекује. Плате су скромне, а разне субвенције ( мале али битне) постоје и помажу при оснивању књижара – објашњава Марија Шекарић Мерес.

Додаје да њена књижара добро функционише, чак много боље него што је могла да замисли, али да је потребно много улагања да би све тако текло. Управо пред празнике проводила је по десет сати у радњи.

– У Француској излази много нових књига – око 480 романа између 15. августа и краја септембра, и око 400 романа у јануару. То су битни моменти али нове књиге стижу целе године у три дана у недељи, са паузом у децембру и јулу.

Сва та нова дела треба добро проучити неколико месеци унапред, одабрати шта узимам а шта не и у којој количини. Књиге треба читати унапред да бисмо могли да их препоручујемо читаоцима који то очекују од нас. Онда треба одабрати место за сваку књигу, написати коментаре на дела која желимо да препоручимо, одлучити сваке вечери коју од продатих књига поново купујемо или не. Избор књига, њихово место на полицама, столовима, све је стратешка одлука, ништа није случајно – објашњава.

Ипак, тврди да све то – бити присутан, слушати захтеве читалаца и давати им препоруке, ширити ентузијазам и љубав према неким књигама, открити нове писце, подржавати захтевне и мање комерцијалне издавачке куће, изненадити читаоце, дати им осећај да излазе из књижаре духовно богатији – чини овај посао дивним. Па макар и даље викенде проводила у читању, а лети – када долази у Србију на две три недеље – и даље носила најмање десетак књига!