Zašto volim januar

Petak, 23. januar 2009. probudio me lavež mojih pasa rano ujutro. Dižem se tiho, izlazim iz kuće da ne probudim majku, koja još uvek pajki. Otvaram izlazna vrata i sa kucama idemo u šetnju do obale, kad začujem prodoran glas moje majke, "Sine, srećan ti rođendan!" "Majko! Ti si me čula?". Pita mama mene, "Je li! Kolko ti je zemana?" "Majko, pa ti bi to trebala da znaš najbolje?". "Vrati se brzo! Pazi se!"....

Što ti je majka, brine o detetu, godine ne mere brigu majke? Idem stazom prema kapiji, gledam kako je sve zeleno, puna ulica drveća, toplo, kao da je proleće, a nigde žive duše.

Utonula sam u razmišljanje, a moji Lajka i Ciklon gledaju me samo što ne kažu, "Mama, hajdemo do plaže u šetnju? Brzim koracima hitamo do plaže, prolazim pored kuća... ispred svake ogromno drveće, puno tropskog cveca, fontane, sve su sazidane, neke u viktorijanskom stilu, neke u španskom, neke u kolonijalnom. Što više prilazim obali kuće su sve veće i raskošnije.

Tako hodajući zanela sam se u mislima. Evo prođe još jedna nova godina, jes da sam starija, ali volim Januar pun je praznika koji su meni najdraži, Božić, nova, Krstovdan, mamin dan, Jovandan, tatina slava, moj rođendan, Sveti Sava, pa evo za Jovandan u Januaru dobismo afro američkog predsednika nakon dva veka. Januar, početak godine i svega?

Stigli smo do plaže, tek je cik zore, morska penušava voda blista kao dragulj od sunčevih zraka, Lajka i Ciklon razobadali se, kao preporođeni na belom pesku što samo Florida može da ima. Ciklon juri galebove i neke ptičice koje su popadale u jatima, a Lajka se valja po pesku, i ne razlikuje se po boji od beline peska. Prazna plaža, nema još kupača, ili im je rano za sunčanje, mahom su svi sa severa, po koji sprinter protrci pored mene sam ili sa psom.

Florida, pa i Sejnt Pitersburg je ravan gradić, baš kao i nekad moje Pančevo.Do pre dve decenije ovaj grad su zvali "Wrinkle City", „grad bora“ kao i Majami, verovatno zato što su bili preplavljeni od starijeg sveta koji je tu dolazio da provede starost.

Negde 8. juna, 1888. dođe ruski aristokrata i dovede ovamo o svom trošku prugu iz Detroita, i za uzvrat naredi da ovaj grad nosi ime njegovog rodnog grada u Rusiji Sankt Petersburga, i tako se oni pobratime, Rusi i Ameri. Nema neke znamenitosti u ovom gradu, osim crkvi i banaka koje niču na sve strane...noćni život im je truba, ova plaža je mala, nekoliko stotina metara dužine, blizu je doka. Duboke plaže i otvoreno more su na drugoj strani ovog grada. Plaže se prostiru duž Floride od Talahasija sve do Majamija i Ki Vesta. Na St. Pete Beach'u je i čuveni Pinki resort, Don SeCar, koga je zidao kobojagi, Al Kapone.

Sejnt Pitersburg je u zalivu, zato je voda toplija za kupanje, a ima i jezera na svakom koraku. valjda su ta jezera bila nekada Sink Halls, zemlja propadne od vode i ostane jezerce, tako i dolaze aligatori malo u posetu. Mala plaža pa još plitka do kolena, baš kao i Tamiš. Ima dosta pelikana koji se muvaju oko doka, da ukradu koji gruper, a ima i po koja mala ajkula, i one bi da se založe ribom. Dosta ima nekakvih belih roda, sa dugačkim vratovima, (koje mene nisu donele,) tako mi mama kaže.

Glavna ulica im je Central Avenija koja je puna diskaća, restorana, suvenira, barova koji se na žalost zatvaraju u dva sata po ponoći. Ima jedan naš disko koji je nekad otvoren do tri, jer gazda Miljan to sredi. Do pre 20 godina „centralac“ je bio opasna lokacija, trebala ti je mašinka da hodaš njome, ali sada anđeli hodaju nekakvom biciklom stojećkom, kao igračka je i tako furaju „centralom“. Ta ulica je suštinski bila granica: Jug, za crnce, Sever, za belce. Avenija je dugačka do besvesti, ali početak joj vodi od doka i pored Beach Drive. Malo dalje levo, je raskošan Vinnoy Resort, opet kažu da ga je neka ruska grofica zidala dvadesetih godina prošlog veka, pa jaht klub do njega i jahte na sve strane ispred Vinnoya, Hilton je na desnoj strani, tu se održava Grand Prix godišnje, i dok traje puknu ti sve bubne opne, to je počeo Pol Njumen, malo dalje je mali aerodrom... Najpoznatija je četvrta ulica svaštara, išarana reklamama i natpisima na svakom koraku, u toj ulici ima na stotine radnji, a i po koja naša.

Zime su ovde blage, ali leta prevrela sa vlagom, baš kao i u Pančevu. Ali kad počne sezona uragana ili monsunskih kiša - da te Bog sačuva, nastane bežanija na sve strane, počne ludnica, voda se kupuje na galone, konzerve hrane, radija, baterije, zakivaju se zengije na prozore, uzmuva se sve kao mravinjak na autoputu prema Džordžiji ... i na kraju ćorak, mimoišao nas uragan, sorry!

Dok se moji psi igraju razmišljam gledajući preko zaliva u Tampa Bay, eto još jedan dan, još jedna godina prođe, više nisam sigurna ko sam, šta sam, gde sam? Svejedno mi je gde živim, ali se pitam Da li je ovo moja zemlja? Valjda jeste? Tu mi je majka, ali nema dana da ne pregledam našu štampu pre spavanja da vidim šta se tamo, "na brdovitom Balkanu“ dešava...

Prolazim svakodnevno pored raskošnih kuća, ali i moje su kućice lepe, sa puno drveća, palmi, cveća, unikatne su po svemu i po dve boje u koje sam ih ofarbala, hej! od Gavrilovića je.. ups! od Ralph Loren'a.

Hvala ti Bože da sam zdrava, i zadovoljna sa ovim što imam, ostala sam normalna posle toliko godina življena, od Čikaga, Njujorka, San Dijega... i glava mi radi kao prvog dana.

Prilazim kući, otvaram kapiju, a mama prodornim glasom, baš prava Ercovka, viče nešto. Odgovaram, Šta je majko? Kaže, Evo neko ti doneo buket roze ruža, ali brate nešto mrmljaju nisam ih razumela? Zvoni telefon, „Hej! "L", da te vodimo u Tarpon Springs, Greek Town, u „Zorbu“, ti voliš takvu muziku?“

Evo mama mi opet naređuje, „Sine stavi džezvu za kafu, idi nahrani „ljudove“ (pse) tvoje, pa da je popijemo na miru.“ "Mama imam šampanj". "Ma kakav šampanj, ni deda mi to nije pio, neću ni ja, hoću moju šljivu"....

Pijemo kafu, vetrić pirka, kineski štapići od bambusa odzvanjaju oko kuće, Lajka i Ciklon leže na kauču, a tri tačke vire iza belog krzna, dva oka i njuškice, slušam „Čivas“ od Lukasa, ali mama opet naredjuje, "Gasi to ! Daj nešto narodno". Sipam joj šljivu, nazdravljamo, „Srećan ti rođendan, još mnogo godina na ovom toplom suncu". Podsećam mamu da je danas petak i pitam je da mi gleda u šolju kad popijem kafu? "A šta te interesuje, sine? Nema ti bolje od tvoje slobode".

Zvoni telefon, sestra me zove iz Srbije, čestita mi rođendan. Mama mi na kraju nije gledala u šolju, stvarno. A u "Zorbi" sve sam udarala po sirtakiju.