Зашто волим јануар

Петак, 23. јануар 2009. пробудио ме лавеж мојих паса рано ујутро. Дижем се тихо, излазим из куће да не пробудим мајку, која још увек пајки. Отварам излазна врата и са куцама идемо у шетњу до обале, кад зачујем продоран глас моје мајке, "Сине, срећан ти рођендан!" "Мајко! Ти си ме чула?". Пита мама мене, "Је ли! Колко ти је земана?" "Мајко, па ти би то требала да знаш најбоље?". "Врати се брзо! Пази се!"....

Што ти је мајка, брине о детету, године не мере бригу мајке? Идем стазом према капији, гледам како је све зелено, пуна улица дрвећа, топло, као да је пролеће, а нигде живе душе.

Утонула сам у размишљање, а моји Лајка и Циклон гледају ме само што не кажу, "Мама, хајдемо до плаже у шетњу? Брзим корацима хитамо до плаже, пролазим поред кућа... испред сваке огромно дрвеће, пуно тропског цвеца, фонтане, све су сазидане, неке у викторијанском стилу, неке у шпанском, неке у колонијалном. Што више прилазим обали куће су све веће и раскошније.

Тако ходајући занела сам се у мислима. Ево прође још једна нова година, јес да сам старија, али волим Јануар пун је празника који су мени најдражи, Божић, нова, Крстовдан, мамин дан, Јовандан, татина слава, мој рођендан, Свети Сава, па ево за Јовандан у Јануару добисмо афро америчког председника након два века. Јануар, почетак године и свега?

Стигли смо до плаже, тек је цик зоре, морска пенушава вода блиста као драгуљ од сунчевих зрака, Лајка и Циклон разобадали се, као препорођени на белом песку што само Флорида може да има. Циклон јури галебове и неке птичице које су попадале у јатима, а Лајка се ваља по песку, и не разликује се по боји од белине песка. Празна плажа, нема још купача, или им је рано за сунчање, махом су сви са севера, по који спринтер протрци поред мене сам или са псом.

Флорида, па и Сејнт Питерсбург је раван градић, баш као и некад моје Панчево.До пре две деценије овај град су звали "Wrinkle City", „град бора“ као и Мајами, вероватно зато што су били преплављени од старијег света који је ту долазио да проведе старост.

Негде 8. јуна, 1888. дође руски аристократа и доведе овамо о свом трошку пругу из Детроита, и за узврат нареди да овај град носи име његовог родног града у Русији Санкт Петерсбурга, и тако се они побратиме, Руси и Амери. Нема неке знаменитости у овом граду, осим цркви и банака које ничу на све стране...ноћни живот им је труба, ова плажа је мала, неколико стотина метара дужине, близу је дока. Дубоке плаже и отворено море су на другој страни овог града. Плаже се простиру дуж Флориде од Талахасија све до Мајамија и Ки Веста. На St. Pete Beach'u је и чувени Пинки ресорт, Don SeCar, кога је зидао кобојаги, Ал Капоне.

Сејнт Питерсбург је у заливу, зато је вода топлија за купање, а има и језера на сваком кораку. ваљда су та језера била некада Sink Halls, земља пропадне од воде и остане језерце, тако и долазе алигатори мало у посету. Мала плажа па још плитка до колена, баш као и Тамиш. Има доста пеликана који се мувају око дока, да украду који групер, а има и по која мала ајкула, и оне би да се заложе рибом. Доста има некаквих белих рода, са дугачким вратовима, (које мене нису донеле,) тако ми мама каже.

Главна улица им је Централ Авенија која је пуна дискаћа, ресторана, сувенира, барова који се на жалост затварају у два сата по поноћи. Има један наш диско који је некад отворен до три, јер газда Миљан то среди. До пре 20 година „централац“ је био опасна локација, требала ти је машинка да ходаш њоме, али сада анђели ходају некаквом бициклом стојећком, као играчка је и тако фурају „централом“. Та улица је суштински била граница: Југ, за црнце, Север, за белце. Авенија је дугачка до бесвести, али почетак јој води од дока и поред Beach Drive. Мало даље лево, је раскошан Vinnoy Resort, опет кажу да га је нека руска грофица зидала двадесетих година прошлог века, па јахт клуб до њега и јахте на све стране испред Vinnoya, Хилтон је на десној страни, ту се одржава Grand Prix годишње, и док траје пукну ти све бубне опне, то је почео Пол Њумен, мало даље је мали аеродром... Најпознатија је четврта улица сваштара, ишарана рекламама и натписима на сваком кораку, у тој улици има на стотине радњи, а и по која наша.

Зиме су овде благе, али лета преврела са влагом, баш као и у Панчеву. Али кад почне сезона урагана или монсунских киша - да те Бог сачува, настане бежанија на све стране, почне лудница, вода се купује на галоне, конзерве хране, радија, батерије, закивају се зенгије на прозоре, узмува се све као мравињак на аутопуту према Џорџији ... и на крају ћорак, мимоишао нас ураган, sorry!

Док се моји пси играју размишљам гледајући преко залива у Tampa Bay, ето још један дан, још једна година прође, више нисам сигурна ко сам, шта сам, где сам? Свеједно ми је где живим, али се питам Да ли је ово моја земља? Ваљда јесте? Ту ми је мајка, али нема дана да не прегледам нашу штампу пре спавања да видим шта се тамо, "на брдовитом Балкану“ дешава...

Пролазим свакодневно поред раскошних кућа, али и моје су кућице лепе, са пуно дрвећа, палми, цвећа, уникатне су по свему и по две боје у које сам их офарбала, хеј! од Гавриловића је.. упс! од Ralph Loren'a.

Хвала ти Боже да сам здрава, и задовољна са овим што имам, остала сам нормална после толико година живљена, од Чикага, Њујорка, Сан Дијега... и глава ми ради као првог дана.

Прилазим кући, отварам капију, а мама продорним гласом, баш права Ерцовка, виче нешто. Одговарам, Шта је мајко? Каже, Ево неко ти донео букет розе ружа, али брате нешто мрмљају нисам их разумела? Звони телефон, „Хеј! "Л", да те водимо у Тарпон Спрингс, Greek Town, у „Зорбу“, ти волиш такву музику?“

Ево мама ми опет наређује, „Сине стави џезву за кафу, иди нахрани „људове“ (псе) твоје, па да је попијемо на миру.“ "Мама имам шампањ". "Ма какав шампањ, ни деда ми то није пио, нећу ни ја, хоћу моју шљиву"....

Пијемо кафу, ветрић пирка, кинески штапићи од бамбуса одзвањају око куће, Лајка и Циклон леже на каучу, а три тачке вире иза белог крзна, два ока и њушкице, слушам „Чивас“ од Лукаса, али мама опет наредјује, "Гаси то ! Дај нешто народно". Сипам јој шљиву, наздрављамо, „Срећан ти рођендан, још много година на овом топлом сунцу". Подсећам маму да је данас петак и питам је да ми гледа у шољу кад попијем кафу? "А шта те интересује, сине? Нема ти боље од твоје слободе".

Звони телефон, сестра ме зове из Србије, честита ми рођендан. Мама ми на крају није гледала у шољу, стварно. А у "Зорби" све сам ударала по сиртакију.