Kulturna čorba

Ponedeljak, 26. januar 2008.
Čorba kultura, pre svega, treba da bude kulturna.
Kraj je zadnjeg časa, a kao i uvek, umoran sam ponedeljkom. Zevajući sam se ukrcao u školski autobus i stavio slušalice mp3 plejera u uši. Muziku nisam previše pojačao, kako bih mogao da oslušnem zanimljive razgovore oko sebe. Teme su razne i uvek zanimljive.

Ko bolje peva, bije, izgleda? Ko bolje igra američki futbal, ko ima bolja kola? Ko su dobri, a ko loši momci? Ko gde živi i u kakvoj kući? Ko ima kakav posao i koliko zarađuje? Čija crkva pravi žurke sa više hrane i pića?

Danas je lagano počela da se zagreva situacija između zadnjeg dela autobusa, u kome su pretežno bila ,,gangster’’ deca i prednjeg dela autobusa u kome su ćutljivo sedela, čitajući svoje kineske i japanske stripove dva ,,imo’’ dečaka ili devojčice - nisam siguran.

-Ova ,,imo’’ deca su baš čudna, zar ne?-, uzviknuo je neko pozadi. Usledio je glasan i neprijatan razgovor o tome šta je sve tu čudno. Jedna od izlistanih karakteristika bila je i da ,,imo’’ neće da se biju, svađaju i psuju. ,,Kada bismo svi bili takvi, ne bi bilo akcionih filmova i super heroja. Sve bi bilo dosadno. Čikago i Njujork ne bi bili najzanimljiviji gradovi na svetu. Vesti ne bi bilo, politikom se niko ne bi bavio. Buša bi svi voleli. Crnac nikada ne bi postao predsednik Sjedinjenih država...’’

Ne ide to tako, rekao sam sebi i prekinuo dotok informacija koje su me terale da razmišljam o nečem potpuno nerealnom. Ne treba se pitati, kakav bi svet bio da smo svi isti, već kako živeti u ovom u kome smo svi različiti? Amerika je sjajno mesto da se taj fenomen detaljno prouči.

Na času engleskog iza mene sedi Alem, devojka čudne boje kože, što ovde nije nikakvo čudo. Rođena je u Kaliforniji, a roditelji su joj iz Eritreje. Zna li iko gde je Eritreja, zemlja veličine Srbije? Iza nje sedi sedi Huan, dečko meksičkog izgleda, rođen na meksičkoj granici.

Pored mene sedi Džon, kome je to američko ime. Rođen je u Koloradu, a roditelji su mu iz Kine. Ispred mene sedi Debra, bele kože, plavih očiju, iz Nemačke. Ja iz Srbije, da čorba bude gušća.
Na času istorije, počeli smo sa prezentacijama porodične istorije. Danas je svoju porodicu prezentovala Loren.

Nakon duge i iscrpne priče, dečko iz zadnje klupe je podigao ruku i upitao:
-Dakle, šta si ti?
-Pa ako ćemo u detalje, ja sam 25 procenata iz Meksika, 12.5 iz Italije, 12.5 iz Nemačke, 25 iz Francuske i 25 iz domorodačke Amerike-, Loren je potpuno neiznenađena pitanjem odgovorila, najbolje što je mogla. To me je podsetilo na jednu dobru knjigu koju sam davno čitao i ponovo sam se zapitao: gde je i šta je granica naroda i ako je nema, šta je i postoji li narod?

Sve je počelo ,,bezazlenom’’ podelom na ,,imo’’ i ,,gangster’’ kulture. Ali, ko je tu bezazlen? Onaj koji razume? Ponekad je opasno razumeti.

Ovu šarenu sliku možda nije prikladno nazvati čorbom, ali kao i u čorbi, pa i u društvu, a pre svih Američkom, ne kombinuju se samo boje već i ukusi. I svako voli neki.

Slatko, kiselo, ljuto, slano, gorko.