Културна чорба

Понедељак, 26. јануар 2008.
Чорба култура, пре свега, треба да буде културна.
Крај је задњег часа, а као и увек, уморан сам понедељком. Зевајући сам се укрцао у школски аутобус и ставио слушалице мп3 плејера у уши. Музику нисам превише појачао, како бих могао да ослушнем занимљиве разговоре око себе. Теме су разне и увек занимљиве.

Ко боље пева, бије, изгледа? Ко боље игра амерички футбал, ко има боља кола? Ко су добри, а ко лоши момци? Ко где живи и у каквој кући? Ко има какав посао и колико зарађује? Чија црква прави журке са више хране и пића?

Данас је лагано почела да се загрева ситуација између задњег дела аутобуса, у коме су претежно била ,,гангстер’’ деца и предњег дела аутобуса у коме су ћутљиво седела, читајући своје кинеске и јапанске стрипове два ,,имо’’ дечака или девојчице - нисам сигуран.

-Ова ,,имо’’ деца су баш чудна, зар не?-, узвикнуо је неко позади. Уследио је гласан и непријатан разговор о томе шта је све ту чудно. Једна од излистаних карактеристика била је и да ,,имо’’ неће да се бију, свађају и псују. ,,Када бисмо сви били такви, не би било акционих филмова и супер хероја. Све би било досадно. Чикаго и Њујорк не би били најзанимљивији градови на свету. Вести не би било, политиком се нико не би бавио. Буша би сви волели. Црнац никада не би постао председник Сједињених држава...’’

Не иде то тако, рекао сам себи и прекинуо доток информација које су ме терале да размишљам о нечем потпуно нереалном. Не треба се питати, какав би свет био да смо сви исти, већ како живети у овом у коме смо сви различити? Америка је сјајно место да се тај феномен детаљно проучи.

На часу енглеског иза мене седи Алем, девојка чудне боје коже, што овде није никакво чудо. Рођена је у Калифорнији, а родитељи су јој из Еритреје. Зна ли ико где је Еритреја, земља величине Србије? Иза ње седи седи Хуан, дечко мексичког изгледа, рођен на мексичкој граници.

Поред мене седи Џон, коме је то америчко име. Рођен је у Колораду, а родитељи су му из Кине. Испред мене седи Дебра, беле коже, плавих очију, из Немачке. Ја из Србије, да чорба буде гушћа.
На часу историје, почели смо са презентацијама породичне историје. Данас је своју породицу презентовала Лорен.

Након дуге и исцрпне приче, дечко из задње клупе је подигао руку и упитао:
-Дакле, шта си ти?
-Па ако ћемо у детаље, ја сам 25 процената из Мексика, 12.5 из Италије, 12.5 из Немачке, 25 из Француске и 25 из домородачке Америке-, Лорен је потпуно неизненађена питањем одговорила, најбоље што је могла. То ме је подсетило на једну добру књигу коју сам давно читао и поново сам се запитао: где је и шта је граница народа и ако је нема, шта је и постоји ли народ?

Све је почело ,,безазленом’’ поделом на ,,имо’’ и ,,гангстер’’ културе. Али, ко је ту безазлен? Онај који разуме? Понекад је опасно разумети.

Ову шарену слику можда није прикладно назвати чорбом, али као и у чорби, па и у друштву, а пре свих Америчком, не комбинују се само боје већ и укуси. И свако воли неки.

Слатко, кисело, љуто, слано, горко.