Pisamce iz Afrike

Moj ponovni boravak u Africi posle više od 20 godina ali sada u drugoj zemlji me podstakao da podelim sa vama svoje utiske. Trenutno se nalazim u Ugandi nedaleko od glavnog grada Kampale .Moje poimanje Afrike je vezano za prethodni boravak u Keniji ali Uganda - iako se graniči sa Kenijom - nema nimalo sličnosti. Cela zemlja me asocira na Šumadiju, zelena, prošarana proplancima gusto obraslim borovom šumom koju uzgajaju radi potreba ovdašnje drvne industrije. Sve od Elgona, planine na graniči sa Kenijom pa do Ruvenzori planina na granici sa Kongom se prostiru predivni proplanci ispresecani dolinama.

Nešto severnije prema Sudanu je znatno toplije i pretežno tipa savane, bez bujne vegetacije, sa manje padavina. Ugandu inače zovu zemlja večitog proleća jer dnevna temperature jedva prelazi 30 stepeni. Obilje kiše, raznovrsna ponuda biljnih kultura siromaštvo u zemlji čini podnošljivim.

Sve okrečene kuće u ovoj zemlji su u boji jedne od tri telefonske kompanije koje se utrkuju u reklami. Koliko je mobilni telefon prisutan u njihovim životima ilustruje i sledeća priča.

Jednom prilikom odlučismo da odemo stotinak kilometara na sever na jedno od jezera u mestu zvanom Nakasangola, sa idejom da pazarimo svežu rubu. Viktorijino jezero je nadomak Kampale tako da sveže ribe ima u izobilju ali ovo je više bila neka vrsta avanture. Jedan od prijatelja koji nas je nagovorio je već bio tu i pošto je od strane poglavice sela na jezeru bio lepo dočekan, odlučismo da ponesemo prigodne poklone. Krenusmo pre svitanja negde oko 4 sata izjutra. Usput skoro da nismo sreli vozilo na putu sem okasnelih pripadnika noćnog života u selima pored puta. S’obzirom da smo na samom ekvatoru dan traje 12 sati pa je svitanje uvek negde oko 7 sati.

(/slika2)Posle skretanja sa glavnog puta nas dočeka makadamski drum izlokan jakim kišama pa nam više ni vožnja nije bila tako prijatna. Džon, iako vrstan vozač potrefi pravo u rupu, i otkači sajlu za gas, pa ostasmo u mrklom mraku okruženi gustim rastinjem. Nekako je prespojismo pa krenusmo dalje i taman kad je kao bilo sve u redu u osvit zore naletesmo na vojnu postaju. Stražari na rampi naravno naoružani, srećom po nas shvatiše da smo promašili skretanje pa nas posle dužeg ubeđivanja pustiše da prođemo.

Negde u daljini pri prvim sunčevim zracima se naziralo jezero. Krenusmo put vode ali nikako da nađemo prilaz. Tek probuđeno lokalno stanovništvo nas je usmeravalo u različitim pravcima, čak ni vozač nije uspevao da razume lokalno „Luganda“ narečje .
Posle više pokušaja izbismo u neko selo sa kućama od blata pokrivenim slamom. Provukosmo se nekako do vode i shvatismo da je riblja pijaca pred nama. Mnoštvo čamaca u daljini na jezeru, mreže razbacane po obali, veliki kantar za merenje ribe.(/slika3)Seosko stanovništvo iznenađeno pridošlicama belcima, poče da se okuplja oko nas. Za tili čas smo bili okruženi gomilom radoznale dece i seljana. Srećom pronađosmo poglavicu sela koji nam omogući da biramo svežu ribu iz tek pristiglih čamaca, sve praćeni mrkim pogledima lokalnih preprodavaca. Jedna žena se vrlo pristojno ispričala sa mnom dok se drugi izvikao što mu ne dajem više od jedne cigarete.Ta gungula je oko nas trajala bar dva sata dok nismo nakupovali dovoljno da krenemo nazad. U znak zahvalnosti ponudismo poglavici darove koje smo poneli: so, sveće i sapun - kao što nas je Džon i savetovao.

Poglavica je bio ushićen našom pažnjom. (Moram napomenuti da smo promašili selo i da to nije bio onaj poglavica kome smo namenili poklone.) Selo bez struje, tekuće vode - kao i većina u Ugandi. Posle srdačnog pozdrava i poziva da dođemo ponovo poglavica nam ponudi broj mobilnog telefona da se najavimo kad sledeći put poželimo da ih posetimo!