Kriza ne prolazi...

Ne znam koliko dobro medijski propraćena globalna kriza ima udela u onom što mi se dešava, a imam blokadu da duboko razmišljam o tome jer onih pravih informacija malo ima.
U svakom slucaju, prošlog meseca nisam imala ni onih uobičajenih stotinak radnih sati na koje sam već navikla. Bilo ih je 80 tak, nedovoljno da opravda onaj “part time” i dobrano sam se zamislila. Ne kažu džabe, tek kad izgubiš, shvatiš... Nisam baš htela da čekam toliko da izgubim posao koji imam, pa sam se svojski potrudila da šefici a i mnogobrojnim kolegama kao potencijalnim „radio Milevama“, stavim do znanja kako mi je posao dragocen, pa kako mi je stalo da ga zadržim, te kako i nije tako loše kako sam u početku mislila, i kako sam se navikla stopostotno pa me ni buđenje pre svanuća više ne uzbuđuje ...

Kad kažem to “pre svanuća” deluje nekako baš požrtvovano i neuobičajeno, a nije baš tako. Više od polovine radnika na privremenom radu u inostranstvu prolazi slično. Ništa novo. Ofisi moraju biti čisti pre nego što narod počne da radi, kada se gospođe probude i sanjive i krmeljive krenu da se umiju, na vratima se mora pojaviti “signora per pulizie” .

Gospođa za čišćenje, u bukvalnom prevodu koji mi se mnogo dopada i uvek me nasmeje, nekad pomalo otrovno ... čisto zbog razlike u shvatanju reči gospođa između “njih” i “nas”. No, zbog ovog se Italijanima zaista mora skinuti kapa. Bez obzira ko nosi prepoznatljivu plavu uniformu za poslove čišćenja, devojka kojoj bi kod nas bez pardona rekli ti, ili starija žena, uvek joj se obraćaju sa „gospođo“. Bez izuzetka.

Doduše, kad mi kažu to “signora” osećam se kao da me dobrano zezaju, i ni nakon 10 meseci posla, nisam se odrekla navike da još jednom pogledam lice osobe koja mi se obraća, tek da proverim...

No, u vezi radnih sati izgleda da je ipak bio u pitanju samo najkraći mesec u godini, manjak posla i skraćivanje satnice koju smo, kao kooperativa, imali po ugovoru sa velikim prodajnim lancem COOPa. Nije bio problem sa mnom, nadam se. Pravilno su me kaznili tri radna sata, ili negde oko 18 eura, što sam pre vremena izašla sa posla, zamolila koleginicu da završi i moj posao uz obećanje da ću se odužiti, i otrčala po bolesno dete u školu. Odnosno, kaznili su me što se nisam javila, napustila sam radno mesto bez dozvole ... i to je sve. Dobila sam početkom ovog meseca još jedan ofis za čišćenje ujutru pa mi se činilo da je sve normalno ... i da je sve prošlo bez turbulencija.

Vratila sam se, brže-bolje, svom nemislećem stanju u kome sam u stanju da radim bez problema. Kad ono - ne lezi vraže! Moj se dragi jednog dana samo našao “na odmoru” ! Na sva moja navaljivanja da objasni što uzima odmor baš sad kad ništa nismo planirali, ostao je prilično štur na rečima. Tek uz dodatne napore i zaobilazne načine da saznam šta me zanima, otkrila sam da je, izgleda, ostao bez posla.

Tek tako! Čak nije ni sigurno! Ugovor dve firme, fabrike gde je raspoređen na rad pre nekih godinu dana i ovog preduzeća gde je zaposlen istekao je, a da se niko tim povodom nije ni oglasio. Ni ovi iz fabrike ni njegov famozni šef, inače jedan od onih “uspešnih” gastarbajtera što su već godinama “preko” i imaju čak i svoju firmu. Naravno, niko se ne seti da pita kako firma posluje…

Ako bude posla, super, ako ne, opet smo u istom sosu... Traženje posla koji mora da ima...svašta da bismo mi mirno mogli da ostanemo radnici na privremenom radu u inostranstvu. Problemi sa dozvolom boravka, tj. permesso čije duplo „es“ već zvuči kao opomena...i ko zna šta još...