Криза не пролази...

Не знам колико добро медијски пропраћена глобална криза има удела у оном што ми се дешава, а имам блокаду да дубоко размишљам о томе јер оних правих информација мало има.
У сваком слуцају, прошлог месеца нисам имала ни оних уобичајених стотинак радних сати на које сам већ навикла. Било их је 80 так, недовољно да оправда онај “part time” и добрано сам се замислила. Не кажу џабе, тек кад изгубиш, схватиш... Нисам баш хтела да чекам толико да изгубим посао који имам, па сам се својски потрудила да шефици а и многобројним колегама као потенцијалним „радио Милевама“, ставим до знања како ми је посао драгоцен, па како ми је стало да га задржим, те како и није тако лоше како сам у почетку мислила, и како сам се навикла стопостотно па ме ни буђење пре сванућа више не узбуђује ...

Кад кажем то “пре сванућа” делује некако баш пожртвовано и неуобичајено, а није баш тако. Више од половине радника на привременом раду у иностранству пролази слично. Ништа ново. Офиси морају бити чисти пре него што народ почне да ради, када се госпође пробуде и сањиве и крмељиве крену да се умију, на вратима се мора појавити “signora per pulizie” .

Госпођа за чишћење, у буквалном преводу који ми се много допада и увек ме насмеје, некад помало отровно ... чисто због разлике у схватању речи госпођа између “њих” и “нас”. Но, због овог се Италијанима заиста мора скинути капа. Без обзира ко носи препознатљиву плаву униформу за послове чишћења, девојка којој би код нас без пардона рекли ти, или старија жена, увек јој се обраћају са „госпођо“. Без изузетка.

Додуше, кад ми кажу то “signora” осећам се као да ме добрано зезају, и ни након 10 месеци посла, нисам се одрекла навике да још једном погледам лице особе која ми се обраћа, тек да проверим...

Но, у вези радних сати изгледа да је ипак био у питању само најкраћи месец у години, мањак посла и скраћивање сатнице коју смо, као кооператива, имали по уговору са великим продајним ланцем COOPа. Није био проблем са мном, надам се. Правилно су ме казнили три радна сата, или негде око 18 еура, што сам пре времена изашла са посла, замолила колегиницу да заврши и мој посао уз обећање да ћу се одужити, и отрчала по болесно дете у школу. Односно, казнили су ме што се нисам јавила, напустила сам радно место без дозволе ... и то је све. Добила сам почетком овог месеца још један офис за чишћење ујутру па ми се чинило да је све нормално ... и да је све прошло без турбуленција.

Вратила сам се, брже-боље, свом немислећем стању у коме сам у стању да радим без проблема. Кад оно - не лези враже! Мој се драги једног дана само нашао “на одмору” ! На сва моја наваљивања да објасни што узима одмор баш сад кад ништа нисмо планирали, остао је прилично штур на речима. Тек уз додатне напоре и заобилазне начине да сазнам шта ме занима, открила сам да је, изгледа, остао без посла.

Тек тако! Чак није ни сигурно! Уговор две фирме, фабрике где је распоређен на рад пре неких годину дана и овог предузећа где је запослен истекао је, а да се нико тим поводом није ни огласио. Ни ови из фабрике ни његов фамозни шеф, иначе један од оних “успешних” гастарбајтера што су већ годинама “преко” и имају чак и своју фирму. Наравно, нико се не сети да пита како фирма послује…

Ако буде посла, супер, ако не, опет смо у истом сосу... Тражење посла који мора да има...свашта да бисмо ми мирно могли да останемо радници на привременом раду у иностранству. Проблеми са дозволом боравка, тј. permesso чије дупло „ес“ већ звучи као опомена...и ко зна шта још...